ACER skreće fokus sa novih dalekovoda: jugoistočna Evropa može da oslobodi kapacitet bez čekanja na godine izgradnje

Jugoistočna Evropa se tradicionalno oslanja na proširenje mreže kako bi odgovorila na zagušenja: nove prenosne linije, transformatori ili interkonektori. Takav pristup je logičan jer rast potrošnje i ubrzana izgradnja obnovljivih izvora zahtevaju snažnije mreže, ali veliki projekti često traže godine za razvoj, dozvole i gradnju—dok lanci snabdevanja opremom ostaju pod pritiskom. U tom kontekstu, analiza ACER-a za 2026. godinu donosi važan pomak: veći fokus na efikasnijem korišćenju postojeće infrastrukture uz tehnologije koje unapređuju mrežu, paralelno sa tradicionalnim ulaganjima.

Od sezonskih ograničenja do dinamičkog kapaciteta

Jedan od najkonkretnijih primera je dinamičko određivanje prenosnog kapaciteta dalekovoda. Prenosne linije se često koriste u skladu sa konzervativno postavljenim sezonskim ograničenjima, iako stvarni termički kapacitet zavisi od temperature vazduha, vetra i zagrevanja usled sunčevog zračenja. Senzori i analitički modeli mogu da procene stvarni kapacitet u realnom vremenu i da omoguće povećanje dozvoljenog opterećenja kada to uslovi dozvoljavaju.

ACER procenjuje da u određenim okolnostima povećanje kapaciteta može biti veće od 50%. Važno je, međutim, da to ne znači trajno povećanje od 50%: dostupni kapacitet zavisi od vremenskih uslova, lokacije i načina rada sistema. Ipak, dinamičko određivanje može osloboditi dodatne mogućnosti za prenos električne energije tokom brojnih sati, bez čekanja godinama na izgradnju novog prenosnog koridora.

Tehnologije unapređenja mreže kao „inženjering“ koji postaje tržišni prostor

Pored dinamičkog kapaciteta, druge tehnologije mogu proizvesti slične efekte unutar postojećih koridora. Napredni provodnici mogu povećati prenosni kapacitet, dok optimizacija topologije menja konfiguraciju mreže kako bi se tokovi električne energije efikasnije usmeravali. Dodatno, bolja koordinacija isključenja i radova može sprečiti istovremeno održavanje ključnih koridora, a korektivne mere nakon poremećaja omogućavaju operatorima prenosnog sistema da rade bliže tehničkim ograničenjima uz zadržavanje sposobnosti reagovanja nakon incidenta.

Analitički pristupi zasnovani na tokovima energije takođe mogu omogućiti da se veći deo fizičke mreže koristi za prekogranično spajanje tržišta električne energije. U suštini, zajednički princip je pretvaranje inženjerskih informacija u dodatni tržišni kapacitet.

Fleksibilnost na distributivnom nivou: kratkotrajna rasterećenja umesto „automatskog“ proširenja

Na distributivnoj mreži lokalna fleksibilnost nudi sličnu logiku. Transformator može biti opterećen preko dozvoljene granice samo nekoliko sati tokom zimskih večeri ili letnjih turističkih vrhova. Umesto ulaganja u proširenje celog distributivnog voda, operator distributivnog sistema mogao bi da nabavi fleksibilnost od baterija, flote električnih vozila, industrijskih postrojenja ili komercijalnih objekata koji se nalaze iza mesta zagušenja.

Ipak, vrednost fleksibilnosti zavisi od lokacije: megavat koji je „na pogrešnoj strani“ uskog grla ima malu vrednost za rešavanje konkretnog problema. Zato tržišta fleksibilnosti uvode novu prostornu dimenziju u ekonomiku distributivnog sistema.

Šta to menja za investicije: regulisani prinosi vs operativni troškovi

Sve veća uloga tehnologija za unapređenje mreže dovodi u pitanje tradicionalne modele ulaganja u elektroenergetsku infrastrukturu. Regulatorni okviri su istorijski favorizovali kapitalne investicije jer operatori mreža ostvaruju regulisane prinose na fizičku infrastrukturu. Ugovori o fleksibilnosti, automatizacija i softver mogu se tretirati kao operativni troškovi—čak i kada donose niži ukupni trošak sistema.

Ako regulatori ne uzmu tu razliku u obzir, operatori imaju racionalan podsticaj da nastave sa izgradnjom fizičke infrastrukture. Zbog toga savremeni okvir za donošenje investicionih odluka treba da uporedi ukupan ekonomski trošak tradicionalnog proširenja mreže sa alternativama poput dinamičkog određivanja kapaciteta dalekovoda, ugovorene fleksibilnosti, automatizacije i naprednih sistema upravljanja.

Implikacije nisu ograničene samo na operatore mreža: investitori u obnovljive izvore i industrijske projekte suočavaju se sa sve oskudnijim kapacitetom za priključenje. Fleksibilni ugovori o priključenju mogli bi omogućiti ranije priključenje uz prihvatanje ograničenja tokom perioda zagušenja—uz primere kao što su privremeno smanjenje neesencijalne potrošnje (data centar), odlaganje punjenja (depo električnih vozila) ili preuzimanje lokalnog viška proizvodnje (baterijski sistem).

Uticaj na regionalno tržište: manje skokova cena kada se prekogranični kapacitet bolje koristi

Efikasnije korišćenje postojeće prenosne infrastrukture moglo bi da smanji razlike u cenama električne energije između jugoistočne i centralne Evrope tokom perioda opterećenja mreže—iako ne može ukloniti strukturna uska grla. Procena ACER-a da je ograničen prekogranični kapacitet doprineo većim skokovima cena tokom 2024. godine pokazuje neposrednu vezu između restrikcija mreže i kretanja na veleprodajnom tržištu.

Dodatni raspoloživi kapacitet može smanjiti prihode od oskudice, promeniti prihode od zagušenja i uticati na ekonomiku proizvođača koji posluju sa različitih strana prenosnog ograničenja. Tehnologije unapređenja mreže zato više nisu samo pitanje inženjeringa ili nabavke opreme: one mogu uticati na trgovačke strategije, ostvarene cene obnovljivih izvora, troškove električne energije za industriju i bankabilnost novih energetskih projekata.

Prenosni koridor kojem se raspoloživi kapacitet poveća za nekoliko stotina megavata može značajno promeniti prekogranične razlike u cenama bez izgradnje novog stuba—što znači da će učesnici tržišta morati pažljivo pratiti primenu operativnih tehnologija jednako kao što danas prate izgradnju novih interkonektora i velikih prenosnih projekata.

Slojevit model razvoja: gradnja gde je strukturno potrebno, optimizacija gde su ograničenja konzervativna

Jugoistočnoj Evropi će i dalje biti potrebna značajna ulaganja u novu elektroenergetsku infrastrukturu. Dinamičko određivanje kapaciteta ne može rešiti svako usko grlo niti lokalna fleksibilnost može zameniti proširenje tamo gde potrošnja trajno raste. Zato budući model verovatno ostaje slojevit: graditi tamo gde su kapaciteti strukturno potrebni; optimizovati postojeću infrastrukturu tamo gde su radna ograničenja konzervativno postavljena; te nabavljati fleksibilnost tamo gde su ograničenja privremena.

Najvažnija promena mogla bi biti institucionalna pre nego tehnološka. Operatorima prenosnog i distributivnog sistema sve više će biti potrebna sposobnost da postanu kupci tehnologija i usluga fleksibilnosti umesto oslanjanja prvenstveno na fizička ulaganja u infrastrukturu. Regulatori će morati prepoznati rešenja koja stvaraju vrednost kroz izbegavanje zagušenja, bolje iskorišćenje postojeće infrastrukture i odlaganje kapitalnih investicija.

Kupci poput baterija, flota električnih vozila, industrijskih postrojenja i drugih distribuiranih resursa sve više će ulaziti u planiranje mreže—ne samo kao izvori potrošnje ili proizvodnje. Sledeća faza razvoja elektroenergetske mreže u jugoistočnoj Evropi zato neće biti samo pitanje izgradnje većeg broja dalekovoda: reč je o pretvaranju postojeće mreže u dinamičniji, inteligentniji i tržišno prilagodljiviji sistem kroz podatke, cene, ugovore i digitalno upravljanje kako bi se iz postojeće infrastrukture izvukla dodatna vrednost.