Jugoistočna Evropa gradi 400 kV koridore, a prenosna mreža postaje glavni faktor vrednosti obnovljivih izvora

Jugoistočna Evropa ulazi u odlučujuću fazu u kojoj prenosna infrastruktura postaje ograničavajući faktor i ključna determinanta vrednosti—više nego sama proizvodnja. Dok se region pomera od modela izolovanih nacionalnih sistema ka arhitekturi zasnovanoj na koridorima, novi talas 400 kV interkonekcija, jačanje mreže i projekti povezani sa skladištenjem energije preoblikuju način kretanja električne energije.

Transbalkanski koridor kao kičma regionalnog sistema

Strukturna transformacija se najjasnije vidi kroz Transbalkanski elektroenergetski koridor, koji prerasta iz pojedinačne inicijative u višedržavnu infrastrukturnu platformu. Projekti iz perioda 2025–2026 potvrđuju da koridor povezuje Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, uz dalji izlaz ka tržištima EU.

Sledeća faza razvoja oslanja se na povezane investicije u 400 kV mrežu. Dvostruki 400 kV dalekovod između Pljevalja, Bajine Bašte i Višegrada ima za cilj da zatvori osnovnu petlju Transbalkanskog sistema, čime se značajno povećavaju kapaciteti prenosa i omogućavaju veći tokovi električne energije, uključujući izvoz ka Italiji preko postojećeg podmorskog kabla.

400 kV kao odgovor na zagušenja i rast obnovljivih izvora

Paralelno se razvijaju interkonekcije poput Gacko–Brezna i Brezna–Sarajevo (400 kV) sa ciljem smanjenja zagušenja i bolje integracije obnovljivih izvora u zapadnom Balkanu. Projekti su dizajnirani da apsorbuju rast proizvodnje iz vetra i solara, posebno u planinskim i priobalnim područjima gde je mreža istorijski zaostajala za razvojem kapaciteta.

Na istoku se 400 kV koridor između Kosova i Severne Makedonije pozicionira kao deo šire istočno-zapadne ose prenosa. Time se jača povezanost sa Albanijom i omogućava uravnoteženija regionalna dispečerska struktura. Albanija pritom prolazi kroz modernizaciju mreže kroz nove interkonekcije sa Kosovom i Grčkom, kao i modernizaciju trafostanica poput Fierze—uz ambiciju da se pozicionira kao budući izvozni centar za obnovljivu energiju.

Skladištenje je potrebno jer sama mreža nije dovoljna

Ekspanzija 400 kV mreže direktno je povezana sa razvojem fleksibilnosti sistema. Jedan od najvažnijih projekata je planirano proširenje reverzibilne hidroelektrane Moglice u Albaniji, kapaciteta do 1.620 MW i skladišnog potencijala od oko 30 GWh. Takav kapacitet bi trebalo da obezbedi balansiranje više nacionalnih sistema.

U tekstu se naglašava da integracija skladišnih kapaciteta pokazuje ograničenje pristupa „samo mreža“: rast OIE zahteva interkonekcije i mogućnost vremenskog pomeranja energije kako bi se izbegla situacija u kojoj bi zagušenja potisnula efikasnost prenosa.

Od planiranja do tržišnih posledica: „mreža tri brzine“

Iako se visokonaponski nivo ubrzano razvija, sistem ostaje ograničen zastarelom infrastrukturom na nižim naponskim nivoima. U tekstu se navodi da 220 kV mreža sve češće predstavlja usko grlo, uz potrebu modernizacije postojećih kapaciteta koju ilustruju projekti poput revitalizacije koridora Trebinje–Perućica–Podgorica–Vau Dejes.

Na nivou 110 kV problemi su još izraženiji jer se tu priključuje većina obnovljivih izvora. Ograničenja transformatora i lokalne mreže često određuju stvarnu proizvodnju, pa nastaje diskonekcija između proizvodnje i prenosa uprkos širenju 400 kV sistema.

Zbog toga se formira struktura „tri brzine“: 400 kV sistem se razvija i integriše, 220 kV stabilizuje, dok je 110 kV pod pritiskom decentralizovane proizvodnje. Ta razlika utiče ne samo na tokove energije već i na ponašanje tržišta.

Srbija kao tranzitni čvor—ali uz potrebu za modernizacijom

Srbija ostaje centralni čvor sistema. Njena 400 kV mreža—posebno pravci Beograd–Kragujevac–Kraljevo–Niš—jača se investicijama od 200–300 miliona evra radi smanjenja unutrašnjih uskih grla i povećanja kapaciteta sever–jug. Novi dalekovodi poput Kragujevac–Kraljevo i Obrenovac–Bajina Bašta dodatno učvršćuju ulogu Srbije kao regionalnog tranzitnog čvorišta.

Ipak, tekst ukazuje da uprkos napretku na visokonaponskom nivou zastarela infrastruktura na nižim nivoima ostaje ključan rizik za punu iskorišćenost novih proizvodnih kapaciteta.

Kako jače veze menjaju cene: trgovina raste, ali razlike ostaju

Tržišta električne energije već odražavaju promene koje donose jače interkonekcije: povećava se trgovina i smanjuju cenovne razlike u razvijenim koridorima—posebno između Srbije i Mađarske ili Rumunije. Istovremeno, delovi mreže koji su slabije razvijeni zadržavaju regionalne razlike u cenama i mogućnosti arbitraže.

Uvođenje negativnih cena i razvoj balansnih tržišta dodatno ubrzavaju tranziciju tako što cenovni signali postaju precizniji i više vezani za fizička ograničenja sistema. U takvom okruženju fleksibilnost dobija finansijsku težinu: skladištenje, hibridni modeli i blizina jakih prenosnih čvorišta postaju ključni faktori investicione isplativosti.

Do integracije bez potpunog „spajanja“: region ide ka složenoj povezanosti

Do perioda 2030–2035 region verovatno neće biti potpuno integrisan poput Zapadne Evrope. Umesto toga formiraće se kompleksan sistem—visoko povezan, ali sa lokalnim ograničenjima i neujednačenim investicionim uslovima.

Tri investicione zone već se izdvajaju: severni deo (Mađarska, Rumunija, sever Srbije) kao stabilan i likvidan; centralni tranzicioni pojas (Srbija, Bosna, Bugarska) u fazi razvoja; te južno-zapadna periferija (Albanija, Crna Gora, Severna Makedonija) sa velikim potencijalom ali slabijom infrastrukturom.

Prenos kao ekonomska arterija

U tom kontekstu prenosni koridori deluju kao ekonomske arterije regiona: određuju tok kapitala, lokaciju projekata i formiranje cena. Vrednost projekta obnovljive energije više ne zavisi samo od instaliranog kapaciteta već od pozicije u mreži—odnosno od pristupa 400 kV infrastrukturi koja može da „prevede“ proizvodnju u stvarne tokove prema tržištima.

Transformacija koja je u toku predstavlja prelazak sa fragmentisanih nacionalnih sistema ka regionalnom tržištu zasnovanom na koridorima gde su prenos, proizvodnja i skladištenje međusobno povezani. Brzina njihovog usklađivanja odlučiće da li će region postati potpuno integrisani deo evropskog energetskog sistema ili ostati tržište sa strukturnim ograničenjima—ali uz značajan potencijal rasta koji proizlazi iz same dinamike razvoja mreže.