CBAM i električna energija na Balkanu: zašto ugljenični trošak menja tokove struje prema EU

Mehanizam za prilagođavanje na granici po pitanju ugljenika (CBAM) koji je uvela Evropa počinje da transformiše tržište električne energije u Jugoistočnoj Evropi na način koji je ranije delovao politički i komercijalno malo verovatno. Decenijama su tokove na Balkanu prvenstveno određivali troškovi proizvodnje, hidrološki uslovi, cene goriva i dostupnost prenosnih kapaciteta. Sada, kako se približava 2026. godina, ugljenični intenzitet postaje jednako važan kao i sama cena proizvodnje.

Ugljenični trošak menja geografiju izvoza

Uvođenje CBAM-a postepeno menja geografiju tokova energije na Balkanu tako što utiče na to koje zemlje mogu konkurentno izvoziti u EU. Mehanizam istovremeno preoblikuje investicione procene elektroprivreda o obnovljivim izvorima i pojačava interes industrijskih potrošača za ugovore o snabdevanju električnom energijom sa nižim ugljeničnim otiskom.

Promena se već vidi u tržišnim podacima. Tokom prvog kvartala 2026. godine komercijalne razmene električne energije između Evropske unije i Zapadnog Balkana smanjene su značajno: ukupni prekogranični tokovi između EU i WB6 pali su za oko 25% na godišnjem nivou. Izvoz električne energije iz EU ka Zapadnom Balkanu pao je za više od 40%, a i tokovi iz Zapadnog Balkana ka EU takođe su opali.

Zašto trend nije “logičan” po starim pravilima

Na prvi pogled, kretanje deluje kontradiktorno jer su veleprodajne cene električne energije u delovima Zapadnog Balkana bile značajno niže nego u EU. U klasičnom tržišnom modelu to bi obično podrazumevalo da bi se jeftinija struja iz regiona izvozila ka skupljim evropskim tržištima.

Međutim, CBAM uvodi dodatni trošak za električnu energiju iz ugljenično intenzivnih sistema pri ulasku na EU tržište. U praksi, to znači da struja proizvedena u termoelektranama na ugalj postaje sve manje konkurentna u odnosu na niskougljeničnu proizvodnju unutar EU.

Rizik za sisteme koji i dalje zavise od lignita

Ovaj pritisak posebno pogađa zemlje čiji energetski sistemi i dalje u velikoj meri zavise od lignita. Srbija to jasno ilustruje: zemlja ima značajnu proizvodnju iz lignita kroz komplekse poput „Nikole Tesle“ i Kostolca. Iako se ubrzava razvoj vetra i solarne energije, ukupni ugljenični intenzitet sistema ostaje visok.

Sličan izazov postoji u Bosni i Hercegovini, gde kombinacija hidroenergije i lignit proizvodnje više ne garantuje konkurentsku prednost u izvozu prema EU, uprkos relativno niskim proizvodnim troškovima.

CBAM premešta fokus sa elektroprivreda na industrijske kupce

Efekti se ne ograničavaju samo na elektroprivrede. Industrijske kompanije širom regiona sve više povezuju izbor izvora električne energije sa sopstvenom izvoznom konkurentnošću prema EU. Proizvođači čelika, hemijske industrije, automobilski dobavljači i industrijski prerađivači obraćaju pažnju na ugljenični otisak električne energije jer on sve više utiče na zahteve evropskih kupaca i finansijera.

Zbog toga raste potražnja za ugovorima o snabdevanju obnovljivom energijom (PPA). U tom smislu CBAM pretvara električnu energiju u strateški industrijski input, a ne samo operativni trošak.

Ko dobija, ko gubi: primeri Albanije, Crne Gore i Rumunije

Albanija se izdvaja kao jedan od najvećih dobitnika tranzicije jer se njen elektroenergetski sistem gotovo u potpunosti oslanja na hidroenergiju, što joj daje jedan od najnižih ugljeničnih intenziteta u Evropi. Tokom prvog kvartala 2026. povoljni hidrološki uslovi dodatno su povećali proizvodnju, jačajući izvozni potencijal baš kada ugljenično osetljiva trgovina postaje sve važnija.

Crna Gora ima složeniju poziciju: kombinacija hidroenergije i rastuće energije vetra postoji uz činjenicu da je region pod uticajem termoelektrana u okruženju.

Rumunija predstavlja drugačiji model sa kombinacijom nuklearne energije, hidroenergije i rastućih obnovljivih izvora, zbog čega može biti među najkonkurentnijim niskougljeničnim izvoznicima u regionu.

Novi prioriteti: investicije u fleksibilnost i mrežu

Sve ovo ukazuje da se elektroenergetska mapa Jugoistočne Evrope postepeno reorganizuje prema ugljeničnom intenzitetu. Posledica je nova investiciona hijerarhija: projekti obnovljivih izvora nisu važni samo zbog količine proizvedene električne energije već zato što smanjuju ukupnu ugljeničnu izloženost sistema i poboljšavaju izvozni položaj.

Ipak, ekspanzija obnovljivih izvora sama po sebi nije dovoljna jer je potreban balans. Zbog toga fleksibilna infrastruktura — baterije, hidro balansiranje i prenosne interkonekcije — postaje ključna za CBAM tranziciju. Rumunija, Grčka i Srbija sve više investiraju u sisteme skladištenja kako bi smanjile zavisnost od termoelektrana.

Posebno je važan Transbalkanski koridor koji omogućava bolji protok niskougljenične energije širom regiona i smanjuje potrebu za ugljeničnim balansiranjem. Geopolitički, to dodatno približava Balkan EU energetskom sistemu: zemlje koje brže smanjuju ugljenični intenzitet i jačaju obnovljive kao i balansne kapacitete biće integrisane povoljnije u evropsko tržište.

Neravnomerna tranzicija nosi rizik marginalizacije

Tranzicija je neujednačena jer regulatorni okviri nisu isti, tržišta su fragmentisana, a investicije u mrežu i skladištenje zahtevaju velike iznose kapitala. Ipak, zaključak je jasan: CBAM nije samo klimatska politika već tržišni mehanizam koji redefiniše elektroenergetski sistem Balkana. Ugljenični intenzitet postaje faktor konkurentnosti, dok fleksibilnost i integracija određuju buduću vrednost infrastrukture.

U tom novom okruženju pobednici neće biti oni koji proizvode najjeftiniju električnu energiju već oni koji isporučuju najčistiju i najfleksibilniju energiju kompatibilnu sa evropskom niskougljeničnom ekonomijom.

Pripremljeno od strane virtu.energy