Jugoistočna Evropa ulazi u zreliju fazu OIE: negativne cene, zagušenja i stres-test za fleksibilnost mreže

Bum obnovljivih izvora energije u Jugoistočnoj Evropi približava se svom prvom velikom tržišnom testu opterećenja. Posle godina brzog širenja vetra i solarne energije, podstaknutog visokim cenama električne energije, povoljnim političkim momentom i investitorskim interesovanjem za neiskorišćeni potencijal Balkana, region sada dobija izazov koji već preoblikuje zrelija tržišta u Zapadnoj Evropi: istovremeno previše obnovljive proizvodnje u sistemima koji još nemaju dovoljnu fleksibilnost i prenosne kapacitete.

Posledice se već vide u svakodnevnoj dinamici cena i rada mreže. Tokom podnevnih perioda jake solarne proizvodnje cene električne energije naglo slabe. Zagušenja u prenosnoj mreži intenziviraju se širom Srbije, Grčke, Rumunije i Bugarske, dok troškovi balansiranja rastu. U takvom okruženju rizik od ograničenja proizvodnje (curtailment) prelazi iz teorijske mogućnosti u komercijalnu realnost, a negativne cene — nekada gotovo nezamislive u većem delu regiona — postepeno postaju deo tržišnog diskursa.

Zašto se promena oseća kao finansijski problem

Tranzicija predstavlja dubok pomak u ekonomici obnovljive energije na Balkanu. Tokom većeg dela prethodne decenije, developeri su radili u relativno povoljnim strukturnim uslovima: elektroenergetski sistemi su bili u deficitu u odnosu na potražnju, termoenergetska proizvodnja je dominirala balansiranjem, a udeo obnovljivih izvora bio je dovoljno nizak da nestalna proizvodnja retko destabilizuje cene.

Energetska kriza nakon 2022. godine dramatično je pojačala te prednosti. Cene električne energije širom Evrope skočile su, pretvarajući obnovljive izvore u jednu od najprofitabilnijih infrastrukturnih klasa. Vlade su ubrzale aukcije, investitori su pojačali ulaganja u vetro- i solarne projekte širom Balkana i fokus je bio na brzom širenju kapaciteta.

Do 2026. godine tržište se međutim razvija u složeniji i volatilniji sistem. Osnovni problem je korelacija profila proizvodnje: solarne elektrane proizvode energiju istovremeno tokom sunčanih podnevnih sati u više zemalja regiona; vetar može da se pojača paralelno duž regionalnih koridora. Kako penetracija raste, ti sinhronizovani vrhovi sve češće premašuju lokalnu potražnju i prenosne kapacitete.

Kada dođe do viška proizvodnje tokom određenih delova dana, tržišta reaguju padom cena. U periodima ekstremne proizvodnje uz slabu potrošnju ili ograničen izvoz, cene mogu pasti gotovo na nulu ili postati negativne — što praktično znači da proizvođači „plaćaju“ sistemu da preuzme višak energije.

Grčka kao signal erozije “capture” cena

Fenomen je ranije bio poznat u Nemačkoj, Španiji i Holandiji, a sada se pojavljuje i u Jugoistočnoj Evropi. Grčka je najjasniji primer: agresivna ekspanzija solarne energije učinila je tu zemlju jednim od najbrže rastućih solarnih tržišta u Evropi zahvaljujući velikim fotonaponskim instalacijama i visokoj solarnoj iradijaciji.

Ipak, kako penetracija raste, sve češće se javljaju periodi podnevnog viška energije. Tokom sunčanih dana sa umerenim opterećenjem cene sve više padaju; u pojedinim intervalima približavaju se nivoima koji ozbiljno ugrožavaju profitabilnost tržišnih solarnih projekata.

To direktno dovodi u pitanje pretpostavke finansiranja projekata zasnovane na stabilnijim cenovnim prognozama i očekivanju stalnog energetskog deficita. Kako se isti proizvodni vrhovi pretvaraju upravo u periode najnižih cena, dolazi do erozije capture cena: solarna elektrana može ostvariti velike godišnje količine energije, ali postiže sve nižu prosečnu cenu jer se proizvodnja koncentrisano poklapa sa “najjeftinijim satima”.

Srbija i Rumunija: mreža nije projektovana za varijabilnost

Srbija takođe pokazuje sličnu dinamiku nakon državnih aukcija i investicionog talasa koji su privukli značajan kapital ka solarnim i vetroprojektima. Ipak, sistem ostaje ograničen: mreža nije projektovana za velike varijabilne tokove; lignit još dominira balansiranjem; skladištenje je tek u ranoj fazi razvoja. Zbog toga se višak solarne proizvodnje sve češće pretvara u lokalni cenovni pritisak i zagušenja.

Ključno pitanje postaje ne samo kako proizvesti energiju već kako je prodati “u pravo vreme”. Rumunija ima sličan problem, ali kompleksniji kontekst zbog nuklearne energije, vetra u Dobrogei i rasta solarnog portfolija. Iako interkonekcije pomažu, budući offshore vetar može dodatno povećati pritiske.

Dodatni sloj rizika dolazi iz činjenice da se višak obnovljive energije često javlja istovremeno u više zemalja — pa izvozna tržišta mogu biti zasićena upravo kada region ima najveći višak. U tom scenariju prenosna infrastruktura postaje presudan faktor: Transbalkanski koridor i širi interkonektivni sistemi određuju da li višak može biti preusmeren ka drugim regionima ili ostaje zarobljen lokalno.

Kako curtailment menja finansiranje: fleksibilnost umesto same proizvodnje

Ograničenje proizvodnje (curtailment) tako dobija ozbiljan komercijalni rizik karakter — čak i kada projekti imaju odlične tehničke performanse. Vetro- i solarni projekti gube prihode ako operator mreže mora da smanjuje njihovu proizvodnju tokom zagušenja.

Zbog toga se menja logika finansiranja: investitori sve više gledaju projekte kroz prizmu fleksibilnosti i integracije sistema, a ne samo kroz sposobnost generisanja električne energije. Projekti povezani sa baterijama, hidro balansiranjem ili jakim interkonekcijama dobijaju bolje uslove finansiranja.

Baterijska skladišta energije predstavljaju posebno važnu zaštitu od negativnih cena: baterije omogućavaju skladištenje viška tokom jeftinih sati i isporuku kada cene porastu, čime se ublažava pad capture cena i smanjuje curtailment — kako je navedeno za Srbiju, Grčku i Rumuniju.

Hidroenergija takođe igra ključnu ulugu kao fleksibilan oslonac sistema naročito u Albaniji i Crnoj Gori gde funkcionišu kao dugoročni balansni mehanizam.

Geopolitički zamah ubrzao OIE brže od infrastrukture

Geopolitički kontekst dodatno ubrzava ovu transformaciju. Evropa je posle 2022. godine ubrzala razvoj obnovljivih izvora radi energetske nezavisnosti, ali prenosna i balansna infrastruktura nisu pratili isti tempo. Zato sistemi ulaze u fazu gde proizvodnja raste brže od fleksibilnosti.

Industrijski potrošači u Srbiji, Grčkoj i Rumuniji istovremeno traže stabilnije ugovore o obnovljivoj energiji — ali uz zahtev za pouzdanim snabdevanjem i predvidivim cenama — što dodatno pojačava pritisak na razvoj naprednih tržišnih mehanizama.

Dugoročno posmatrano, ključna promena koju ovaj ciklus otvara jeste sledeća: tržište više nije samo pitanje proizvodnje nego upravljanja viškovima energije. Negativne cene su samo prvi signal da Jugoistočna Evropa ulazi u zreliju fazu energetske tranzicije — fazu gde su infrastruktura, skladištenje i sistemska inteligencija jednako važni kao sama sposobnost generisanja električne energije.