Srbija planira nuklearni program i Đerdap 3: dva projekta, jedan test spremnosti za energetske investicije

Srbija ulazi u dug investicioni ciklus koji istovremeno otvara dve različite tehnološke putanje: nuklearni program, čiji je prvi korak planiran za završetak do sredine 2027, i bližu realizaciju projekta Đerdap 3. Iako oba programa ciljaju na stabilniji energetski miks, njihova vremenska dinamika stavlja u prvi plan pitanje spremnosti države da institucionalno, regulatorno i finansijski isprati projekte koji se ne mogu „prebaciti“ u hodu.

Nuklearni program posle ukidanja moratorijuma

Srbija je 2024. godine ukinula svoj 35-godišnji moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Očekuje se da će prva faza nacionalnog nuklearnog programa biti završena do sredine 2027. godine i da obuhvati informativne, regulatorne i institucionalne aktivnosti potrebne za definisanje daljeg pravca razvoja. Izbor tehnologije i reaktorskih rešenja mogao bi biti završen do 2032, dok bi izgradnja mogla da počne od 2035. godine.

Program se razvija uz podršku Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost Srbije i kompanije [[PRRS_LINK_2]]. Preliminarna studija izvodljivosti već je završena, a očekuje se da će EDF pripremiti još četiri studije tokom prve faze, nakon čega bi usledilo dodatnih četrnaest analiza. Takav raspored ukazuje na obim priprema koje prethode odluci o lokaciji, tehnologiji ili modelu finansiranja.

Regulatorni temelji moraju postojati pre gradnje

U tekstu se naglašava da izazovi nisu samo tehnički. Srbija mora da uspostavi nezavisno regulatorno telo, odgovarajući nuklearni zakonodavni okvir, sisteme za zaštitu životne sredine i vanredne situacije, politike upravljanja nuklearnim gorivom i otpadom, kao i stručnu radnu snagu i dugoročne lance snabdevanja. Ti kapaciteti moraju biti operativni pre početka izgradnje prvog reaktora.

Finansiranje pod pritiskom dugih rokova

Finansijsko okruženje dodatno komplikuje planiranje. Globalna ulaganja u nuklearnu energetiku trenutno iznose oko 75 milijardi dolara godišnje, dok industrija procenjuje da bi ulaganja trebalo da dostignu približno 250 milijardi dolara godišnje kako bi se ostvarili nacionalni energetski ciljevi. Novi nuklearni projekti suočavaju se sa izazovima finansiranja zbog dugih rokova izgradnje, rizika od prekoračenja troškova i potrebe za kreiranjem posebnih javno-privatnih modela za svaki pojedinačni projekat.

Zbog toga Srbija treba da odluči između više mogućih razvojnih scenarija: model sa jednim velikim reaktorom, više reaktorskih jedinica ili malim modularnim reaktorima (SMR), kao i opciju učešća u regionalnom projektu. Tekst navodi da model sa više jedinica može doneti standardizaciju i niže troškove po jedinici kapaciteta, ali zahteva znatno veće dugoročne investicije; jedan prvi projekat može delovati jednostavnije za realizaciju, ali nosi veće finansijske i građevinske rizike.

Đerdap 3 kao „raniji“ odgovor fleksibilnosti

Za razliku od nuklearnog programa, projekat Đerdap 3 je vremenski bliži realizaciji. Ministarstvo rudarstva i energetike pokrenulo je postupak nabavke za izradu planske i tehničke dokumentacije: uključujući prethodnu studiju opravdanosti, projektnu dokumentaciju, poseban prostorni plan i stratešku procenu uticaja na životnu sredinu. Ranije analize su razmatrale instaliranu snagu između 1.200 MW i 2.400 MW.

Đerdap 3 bi bio integrisan u postojeći hidroenergetski i plovidbeni kompleks Đerdap kojim Srbija i Rumunija upravljaju zajednički. To podrazumeva prekogranične zahteve: projektovanje mora obuhvatiti uticaj na rad Đerdapa 1 i Đerdapa 2, upravljanje vodnim resursima, plovidbu, ekološke uslove i raspodelu hidroenergetskog potencijala između dve zemlje.

Komplementarnost umesto konkurencije

Tekst eksplicitno poručuje da reverzibilna hidroelektrana nije alternativa nuklearnoj energiji u smislu konkurentskih izbora. Đerdap 3 bi mogao biti izgrađen ranije i preuzeti višak električne energije iz obnovljivih izvora, pokrivati vršna opterećenja i pružati pomoćne sistemske usluge. Nuklearna energija bi kasnije trebalo da obezbedi stabilan niskougljenični izvor koji može podržati industrijsku potrošnju i smanjiti zavisnost od uvoza električne energije.

Najveći rizik: redosled priprema

Upozorenje koje dominira zaključkom odnosi se na vremensko usklađivanje projekata. Srbija mora da ojača elektroenergetsku mrežu, unapredi tržišne mehanizme i obezbedi dovoljno fleksibilnih kapaciteta pre nego što priključi velike količine energije iz vetra i sunca. Istovremeno, nuklearne institucije moraju biti razvijene godinama pre početka izgradnje prvog reaktora.

Konačno vrednovanje ovih programa ne bi trebalo svesti samo na najavljenu snagu kapaciteta. Kako se navodi u tekstu, presudno će biti to da li se upravljanje projektima, regulatorni okvir, tehnička dokumentacija i finansiranje razvijaju pravim redosledom—jer energetska tranzicija Srbije zavisi manje od samih tehnologija, a više od sposobnosti države da ih strateški pripremi.