Ugalj na Zapadnom Balkanu sve više postaje finansijski rizik: od RiTE Ugljevika do pritiska na budžete

Ugalj više nije samo ekološka tema na Zapadnom Balkanu. Kako politička retorika sve češće naglašava obnovljive izvore, skladištenje energije i integraciju mreža, lignitne termoelektrane se istovremeno suočavaju sa rastućim operativnim i finansijskim pritiskom koji može da preraste u širi sistemski rizik.

Cene rastu dok se proizvodnja iz uglja smanjuje

Prva polovina maja 2026. godine pokazala je koliko region ostaje zavisan od zastarelih lignitnih i termoenergetskih postrojenja, čak i dok se planovi usmeravaju ka modernijim rešenjima. Proizvodnja iz uglja širom šireg sistema HU+SEE smanjena je za oko 260 MW, dok su cene električne energije istovremeno značajno porasle.

Srpski SEEPEX dostigao je prosečnih 101,61 €/MWh, crnogorski BELEN bio je na 98,76 €/MWh, bugarski IBEX na 104,98 €/MWh, dok je rumunski OPCOM porastao na čak 115,88 €/MWh. Takav odnos kretanja proizvodnje i cena ukazuje na to da sistem gubi stabilne kapacitete brže nego što nova fleksibilna postrojenja mogu da ih zamene.

RiTE Ugljevik: operativni zastoj prelazi u finansijski udar

Najjasniji primer strukturnog pogoršanja dolazi iz RiTE Ugljevika u Republici Srpskoj. Elektrana je početkom maja ponovo puštena u rad nakon višemesečnog zastoja izazvanog problemima sa snabdevanjem ugljem i operativnim kvarovima.

Finansijska slika se pritom drastično pogoršala: kompanija je u prvom kvartalu 2026. prijavila gubitak od 18,3 miliona evra. Prihodi su pali sa 18,8 miliona evra godinu dana ranije na svega 2,2 miliona evra, dok su rashodi ostali iznad 20 miliona evra.

Ovo nije prikaz običnog cikličnog pada poslovanja. Kada termoelektrana ne može da radi zbog problema u pripremi rudnika, uklanjanju jalovine ili snabdevanju gorivom, ona prestaje da bude stabilan bazni izvor energije i postaje potencijalni finansijski teret.

Državna intervencija kao odgovor: Comsar Energy RS i koncesija „Ugljevik Istok 2“

Odluka Republike Srpske da preuzme Comsar Energy RS i njenu koncesiju „Ugljevik Istok 2“ za više od 120 miliona evra pokazuje koliki nivo državne intervencije postaje potreban kako bi se infrastruktura zasnovana na uglju održala u životu. Ono što je ranije predstavljalo garanciju energetske sigurnosti sve više liči na fiskalnu izloženost.

Gacko i Pljevlja: pad marži i ranjivost sistema

RiTE Gacko daje blaži, ali podjednako važan signal pogoršanja. Kompanija je u prvom kvartalu 2026. ostvarila neto profit od svega oko 50.000 evra, što predstavlja pad u odnosu na približno 440.000 evra iz istog perioda prošle godine—uprkos prihodima od 24,3 miliona evra. Rashodi su porasli na oko 24,2 miliona evra, ostavljajući gotovo nikakav prostor za zaradu.

Tanka profitna margina posebno je rizična jer termoelektrane koje gotovo nemaju finansijski zaštitni sloj postaju ranjive na dodatne udare: kvarove opreme, pogoršanje kvaliteta uglja, rast ekoloških troškova, pritisak na plate i troškove povezane sa ugljenikom, kao i probleme u logistici goriva ili neplanirane prekide rada.

Sličan problem pojavljuje se i kod Pljevlja u Crnoj Gori: rudnik uglja beležio je nižu profitabilnost tokom 2025. godine. EPCG je prijavila gubitak od 92 miliona evra u 2025., pre nego što se vratila boljem poslovanju tokom prvog kvartala 2026.

Mešoviti rezultati ukazuju na napetost unutar elektroenergetskih sistema zasnovanih na kombinaciji hidroenergije i uglja: dobra hidrologija može privremeno popraviti rezultate, ali izloženost uglju ostaje strukturni problem.

Srbija ostaje oslonjena na lignit: dobit postoji, ali rizici ne nestaju

Za Srbiju pitanje ima dodatnu težinu jer ugalj ostaje ključni deo nacionalnog elektroenergetskog sistema. EPS je prijavio veću dobit tokom 2025. godine i profit od 129 miliona evra u prvom kvartalu 2026., ali širi tržišni trendovi ukazuju na rastući pritisak na proizvodnju zasnovanu na lignitu.

Današnja profitabilnost pritom ne uklanja rizike energetske tranzicije u budućnosti—posebno kada operativna pouzdanost postrojenja opada ili kada troškovi usklađivanja rastu brže od prihoda.

Četiri nivoa problema: tehnički, finansijski, regulatorni i tržišni

Problem uglja opisuje se kroz četiri međusobno povezane dimenzije.

Tehnički nivo: mnoga postrojenja su stara i zahtevaju intenzivno održavanje; povezana su sa rudnicima čija efikasnost opada. Prekidi rada sve češće imaju posledice po čitavo tržište jer su stabilni kapaciteti potrebni tokom slabije hidrološke proizvodnje, niske proizvodnje vetroelektrana ili večernjih vršnih opterećenja.

Finansijski nivo: postrojenja zahtevaju kontinuirana ulaganja samo da bi ostala funkcionalna—od proširenja rudnika i uklanjanja jalovine do ekoloških modernizacija, rezervnih delova i troškova radne snage—pri čemu ta ulaganja konkuriraju investicijama u obnovljive izvore energije, baterijska skladišta i mreže.

Regulatorni nivo: pristupanje Evropskoj uniji, obaveze prema Energetskoj zajednici i ekološki standardi uz uticaj CBAM mehanizma postupno smanjuju komercijalni prostor za sisteme koji se oslanjaju na ugalj.

Tržišni nivo: rast solarne energije smanjuje iskorišćenost termoelektrana tokom dnevnih sati; one ostaju potrebne za večernje i zimske periode nestašica energije, ali njihov rad postaje manje predvidiv—što menja logiku planiranja proizvodnje.

Zbog veze sa državama rizik može postati fiskalan

Kada termoelektrane imaju visoke fiksne troškove i manju predvidivost rada uz sve veći stres za opremu i političku osetljivost odluka oko njih postaju skuplje upravljati nego što to izgleda dok kapitalni troškovi nisu amortizovani.

Za vlade to može biti pitanje suverenog finansijskog rizika: elektroprivrede zasnovane na uglju često su blisko povezane sa državnim budžetima pa država interveniše kroz garancije, otkup koncesija ili finansijsku podršku te regulaciju tarifa kada elektrane zapadnu u probleme. U tom scenariju tranzicioni rizik može prerasti u fiskalni rizik.

Banke takođe teže opravdavaju izloženost projektima povezanim sa ugljem jer kreditni odbori sve češće razmatraju zavisnost novčanih tokova od postrojenja koja mogu imati manju iskorišćenost, veće troškove usklađivanja ili regulatorna ograničenja.

Nestabilnost utiče na trgovce; zamena zahteva koordinaciju

Za trgovce električnom energijom nestabilnost termoelektrana znači veću volatilnost tržišta: iznenadni zastoji velikih lignitnih blokova mogu brzo zategnuti regionalno tržište naročito kada nuklearna ili hidro proizvodnja oslabi. Podaci iz maja pokazali su takvu situaciju kroz manju proizvodnju iz stabilnih izvora uz veću proizvodnju iz gasa i rast cena uprkos slabijoj tražnji.

Ipak investicioni odgovor nije jednostavno „zameniti ugalj solarnim“. Potrebne su koordinisane zamenske portfelji—vetar i solar uz baterijska skladišta; optimizacija hidroenergije; jačanje mreže; upravljanje potrošnjom; fleksibilni gasni kapaciteti gde su neophodni; te industrijski PPA ugovori (ugovori o otkupu električne energije). Kapaciteti na ugalj ne mogu biti ugašeni bez zamene energije i sistemskih usluga koje pružaju.

Baterije kao ključna dopuna; socijalna dimenzija tranzicije

Zbog toga baterijska skladišta i fleksibilna hidroenergija dobijaju strateški značaj. Termoelektrane su istorijski obezbeđivale inerciju sistema, podršku naponu, rezervne kapacitete i dispečabilnost—dok obnovljivi izvori sami po sebi ne pružaju automatski iste usluge bez naprednih invertora, skladištenja energije sofisticiranih upravljačkih sistema i jačih prenosnih mreža.

Dodatno otežanje dolazi iz činjenice da termoelektrane i rudnici zapošljavaju veliki broj ljudi te predstavljaju ključne poslodavce u svojim regionima. Zato svaka ozbiljna tranzicija zahteva ne samo energetsko modelovanje već i socijalno te finansijsko planiranje.

Odlaganje povećava trošak: hitan uvoz struje i korekcije cena

Ipak odlaganje tranzicije ne uklanja trošak—može ga čak povećati. Svaka godina nedovoljnog ulaganja u zamensku fleksibilnost povećava verovatnoću hitnog uvoza električne energije, vanredne državne pomoći te politički osetljivih korekcija cena struje. Postrojenja koja danas deluju „jeftino“ jer su kapitalni troškovi već otplaćeni mogu postati skupa kada se pravilno uračunaju kvarovi, problemi u rudnicima i ekološke obaveze.

Završnica: pitanje nije gašenje preko noći nego finansiranje zamene

Zapadni Balkan se približava tački gde finansijska nestabilnost RiTE Ugljevika, pad profitnih marži RiTE Gacka (uz minimalnu zaradu), volatilnost oko Pljevlja te kontinuirana zavisnost Srbije od sistema zasnovanih na uglju ukazuju da se problem mora pažljivo upravljati tokom faze postepenog gašenja.

Ključno strateško pitanje nije da li će ugalj odmah nestati—on neće nestati brzo—nego da li će vlade i elektroprivrede iskoristiti preostali period rada termoelektrana da finansiraju kredibilne zamenske kapacitete ili će taj period potrošiti pokušavajući da zadrže zastarela postrojenja dovoljno dugo dok kvarovi i problemi ne postanu skuplji od same energetske tranzicije.