Gas ili zelena energija: Kako cene ugljenika i energije oblikuju srpsku industriju do 2030. i 2035.

U svetlu sve strožih regulativa u okviru Evropske unije, srpske energetski intenzivne industrije suočavaju se sa izazovima koji prevazilaze klasično pitanje o troškovima gasa naspram električne energije. U narednoj deceniji, ključna stavka biće cene ugljenika. Sa stupanjem na snagu mehanizma za prilagođavanje granica emisija (CBAM) i postepenim zatezanjem sistema trgovanja emisijama EU, proizvođači čelika, cementa, hemikalija i đubriva koji izvoze u EU biće primorani da preispitaju svoje strategije.

Transformacija investicionog modela

S obzirom na brzo menjajući pejzaž tržišta, ono što je nekada izgledalo kao racionalan izbor – korišćenje povoljne toplotne energije iz gasa – sada nosi rizike zbog rastućih troškova povezivanja s emisijama CO₂. Prelazak ka dekarbonizaciji, uključujući upotrebu obnovljivih izvora energije ipak zahteva veća inicijalna ulaganja ali može doneti značajne dugoročne uštede.

Energijska osnova Srbije

Tokom ovog prelaza Srbija se nalazi u složenoj situaciji. Cene električne energije su umereone prema evropskim standardima ali pokazuju uzlazni trend usled reforme tarifa i potreba za ulaganjima u mrežu. Pored toga, zavisnost od lignita znači da je karbonski otisak elektroenergetske mreže još uvijek visok bez dodataka obnovljivih izvora.

Cene ugljenika kao glavni faktor troškova

Pretpostavlja se da će cena ugljenika do 2030. godine znatno rasti kako se ukidaju besplatne alokacije kvota a limit emisija pooštrava. Očekuje se porast cena preko €120 po toni CO₂ do 2030., pa čak i dostiže granicu od €200 do 2035.
Za srpske izvoznike to znači jedno: cene ugljenika će rasti brže od troškova energenata.

Konkretni efekti na sektore industrije

• Čelik: Proizvodnja čelika iz konvencionalnih peći generiše oko dva tona CO₂ po toni proizvoda; pod novim pravilnicima karbon može postati presudni deo ukupnih operativnih troškova.
• Cement: Proces proizvodnje cementa istovremeno pati od prirodne hemijske reakcije koja oslobađa velike količine CO₂ nezavisno od goriva; očekuje se dramatičan porast udela karbona među ukupnim varijablama koje utiču na cenu.
• Chemijski sektor: Za amonijak in druge osnovne hemikalije dominira visoka potrošnja energetskih resursa zajedno sa velikim procesnim emulzijama – predstoji im odluka između smanjenja emisija ili gubitka konkurentnosti pri izvozu.

Ako ne preduzmemo akciju…

Nedostatak strateške usklađenosti između politikâ energetike možemo videti već danas kao prepreku napredovanju srpskih kompanija prema održivom razvoju; bez pravovremenih investicija mnogi subjekti mogu izgubiti svoj položaj na tržištu.
Naime, prekini li privreda kasnije nego predviđeno s tranzicijom ka niskougljeničnom poslovanju mogli bismo ostati zakovani za visoke naknade tokom celog veka trajanja svojih biljaka;

Budućnost nakon visokih emitovanja?

• Dugoročna rešenja zahtevaju inovaciju;

;

• Lignit više neće biti konkurentan kada prođe vreme ekoloških normi;.

Završna reč:</t}
Kroz analizu treba naglasiti da sledeća decenija neće biti definisana samo razlikom između ekonomičnosti gasa I struje- ona će sve više zavisiti o tome koliko Srbi prihvate realnost vezanu za cenovne pritiske povezan sa oglenikom dok nastavljamo evoluciju našeg društva transformatorskim putem kroz istraživanje novih metoda dekarbonizacije.