Budućnost trgovine električnom energijom na Balkanu zavisi od prenosne infrastrukture, a ne od same proizvodnje energije

Tokom većeg dela poslednje tri decenije, strategija [[PRRS_LINK_1]] u Jugoistočnoj Evropi (JIE) vrtela se oko proizvodnih kapaciteta. Vlade su bile fokusirane na izgradnju ili očuvanje bazne proizvodnje električne energije. Elektroenergetske kompanije davale su prioritet lignitu, hidroenergiji, nuklearnoj energiji i dostupnosti gasa. Developeri obnovljivih izvora takmičili su se za vetrovite koridore, solarni potencijal i pristup aukcijama. Trgovci električnom energijom pratili su kvarove, cenovne razlike goriva i nivoe akumulacija jer je vrednost električne energije i dalje prvenstveno zavisila od količine proizvedene energije.

Međutim, do 2026. godine, regionalno tržište ulazi u potpuno novu fazu.

Balkan se više ne suočava sa jednostavnim problemom proizvodnje energije. Sve veći izazov postaje pitanje da li električna energija može efikasno da se kreće preko granica, balansnih zona i tačaka zagušenja kada sistemi sa velikim udelom obnovljivih izvora počnu istovremeno da proizvode ogromne količine energije.

To menja čitavu logiku trgovine električnom energijom.

Buduća vrednost električne energije na tržištima JIE sve manje će zavisiti od toga ko poseduje najveće proizvodne kapacitete, a sve više od toga ko kontroliše pristup prenosnim koridorima, balansnim rutama i interkonekcionoj infrastrukturi.

Proizvodnja energije postaje obilna tokom određenih sati. Prenosni kapacitet ostaje ograničen.

Upravo ta neravnoteža počinje da definiše regionalnu dinamiku cena.

Prvi znaci toga već su vidljivi širom Balkana. Širenje solarnih kapaciteta u Grčkoj sve više obara podnevne cene tokom perioda visokog sunčevog zračenja. Vetrovna proizvodnja u Rumuniji i Srbiji može izazvati sinhronizovane talase obnovljive energije u međusobno povezanim sistemima. Albanija i Crna Gora mogu raspolagati viškom fleksibilnosti hidroelektrana dok susedna tržišta ostaju pod pritiskom. Ipak, električna energija često ne može dovoljno efikasno da se prenosi kako bi se ti uslovi potpuno izjednačili jer su kapaciteti prenosa, upravljanje zagušenjima i integracija balansnih tržišta i dalje ograničeni.

Zbog toga razlike u cenama opstaju čak i tokom velikih međusobno povezanih vremenskih događaja.

Tržište postaje fizički ograničeno.

Istorijski gledano, elektroenergetski sistemi JIE bili su relativno izolovani i organizovani na nacionalnom nivou. Srbija se oslanjala prvenstveno na lignit i hidroenergiju. Rumunija je kombinovala nuklearnu energiju, ugalj, hidroenergiju i vetar. Bugarski sistem bio je zasnovan na nuklearnoj energiji i uglju. Grčka je snažno zavisila od gasa i uvoza. Prekogranična trgovina je postojala, ali su nacionalni proizvodni kapaciteti uglavnom određivali strukturu cena.

Prodor obnovljivih izvora fundamentalno menja taj odnos.

Vetroelektrane i solarne elektrane ne prate unapred definisane rasporede dispečiranja. One prate vremenske uslove. Kada se pojave snažni vetrovi na Jadranu, proizvodnja može istovremeno porasti u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji. Tokom jakih sunčanih perioda, ogromne količine električne energije ulivaju se istovremeno u grčki i bugarski sistem. Tržište kojim upravljaju vremenski uslovi zbog toga zahteva mnogo dinamičniji prenosni kapacitet od tradicionalnih baznih sistema.

Bez dovoljne fleksibilnosti interkonekcija, višak obnovljive energije ostaje lokalno zarobljen.

To stvara zagušenja mreže.

Solarni projekat koji proizvodi tokom sati viška energije može se suočiti sa veoma niskim ili čak negativnim cenama, čak i ako susedna tržišta i dalje imaju manjak električne energije. Vetrokapaciteti mogu biti ograničeni uprkos regionalnoj potražnji jer prenosni pravci ne mogu da apsorbuju istovremeni talas proizvodnje.

U suštini, tržište sve više pati od problema transporta energije, a ne od problema same proizvodnje energije.

Transbalkanski koridor predstavlja jedan od najjasnijih primera koliko prenosna infrastruktura postaje strateški važna. Prvobitno predstavljen uglavnom kao projekat modernizacije koji povezuje Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, ovaj koridor danas sve više liči na kičmu buduće regionalne mreže za balansiranje sistema.

Koridor je važan ne zato što proizvodi električnu energiju, već zato što omogućava sistemima sa velikim udelom obnovljivih izvora da geografski rasporede volatilnost.

To je ključna promena u strukturi tržišta JIE.

Buduća ekonomija električne energije sve više nagrađuje sposobnost prenosa energije, a ne samo njenu proizvodnju.

Rumunija posebno dobro ilustruje ovu dinamiku.

Zemlja već poseduje jedan od najraznovrsnijih energetskih miksova u regionu, kombinujući nuklearnu baznu proizvodnju, hidroenergiju, vetar i rastuće solarne kapacitete. Budući razvoj vetroelektrana u Crnom moru mogao bi dodatno dramatično povećati proizvodnju obnovljive energije.

Ipak, strateška prednost Rumunije možda će na kraju manje zavisiti od obima proizvodnje vetroelektrana na moru, a mnogo više od toga da li prenosni sistemi prema Mađarskoj, Srbiji i Bugarskoj mogu efikasno apsorbovati i distribuirati tu energiju.

Bez dovoljnog interkonekcionog kapaciteta, obilje obnovljive energije pretvara se u lokalizovano zagušenje umesto u regionalnu vrednost.

Srbija se suočava sa veoma sličnim izazovom.

Razvoj obnovljivih izvora u zemlji ubrzano raste, dok približno 4,54 GWh planiranih baterijskih skladišta povezanih sa ugovorima Elektromreže Srbije pokazuje rastuću svest da fleksibilnost postaje centralni element tržišta.

Ipak, samo skladištenje energije ne može rešiti strukturna ograničenja prenosa.

Baterije pomeraju električnu energiju kroz vreme. Prenosna mreža pomera električnu energiju kroz prostor.

Oba elementa su podjednako neophodna.

Ako srpski projekti vetroelektrana i solarnih elektrana nastave da rastu brže od prekogranične integracije balansiranja, pojedini delovi sistema mogli bi se suočiti sa ozbiljnim pritiskom zagušenja tokom perioda visoke proizvodnje iz obnovljivih izvora.

Grčka pruža još jednu važnu lekciju.

Širenje solarnih kapaciteta u zemlji već pokazuje koliko brzo sistemi sa velikim udelom obnovljivih izvora mogu doživeti pad cena tokom podnevnih sati. Međutim, strateški položaj Grčke između Balkana i Istočnog Mediterana takođe čini prenosnu infrastrukturu ključnom. Interkonekcije prema Bugarskoj i šira regionalna integracija sve više određuju kako se višak obnovljive energije i balansni pritisci kreću kroz Jugoistočnu Evropu.

Elektroenergetski sistemi sve više postaju regionalni vremenski sistemi povezani prenosnom infrastrukturom.

Hidroenergija dodatno potvrđuje istu logiku.

Albanija i Crna Gora sve više funkcionišu kao regionalni pružaoci fleksibilnosti jer njihovi akumulacioni sistemi mogu stabilizovati volatilnost obnovljivih izvora u susednim tržištima. Međutim, fleksibilnost hidroelektrana postaje komercijalno vredna na regionalnom nivou samo ako prenosni pravci omogućavaju da balansna podrška efikasno stiže do sistema pod pritiskom.

To znači da vrednost hidroenergije sve više zavisi od kvaliteta interkonekcija.

Podmorski kabl između Crne Gore i Italije posebno je važan u ovom kontekstu.

Istorijski posmatran uglavnom kao bilateralni infrastrukturni projekat, kabl danas sve više funkcioniše kao strateški izvozni koridor koji povezuje balkansku fleksibilnost obnovljivih izvora sa italijanskim tržištem. Hidro i vetroenergetski sistemi Crne Gore dobijaju znatno veću komercijalnu vrednost jer električna energija potencijalno može stići do mnogo veće balansne zone.

Prenosna infrastruktura zato lokalnu proizvodnju pretvara u regionalnu infrastrukturu.

To menja i samu ulogu trgovaca električnom energijom.

Istorijski gledano, trgovina električnom energijom u JIE uglavnom se vrtela oko troškova goriva, kvarova i strukturnih obrazaca uvoza i izvoza. Buduće tržište sve više će se vrteti oko upravljanja zagušenjima, optimizacije balansiranja i pristupa prenosnim kapacitetima.

Najvrednije pozicije možda više neće biti sami proizvodni kapaciteti, već kontrola nad rutama fleksibilnosti i strateškim interkonekcionim čvorištima.

Zbog toga se baterijska skladišta energije sve više koncentrišu u blizini zona zagušenja i uskih grla prenosne mreže.

Baterija povezana u blizini ograničenog čvora može monetizovati intradnevne cenovne razlike nastale zbog ograničenja prenosa. Skladištenje energije zato sve više direktno utiče na ekonomiku prenosa, a ne samo na proizvodnju iz obnovljivih izvora.

Isto važi i za hibridne projekte obnovljivih izvora.

Platforme koje kombinuju vetar, solar i skladištenje energije postaju značajno vrednije kada su povezane sa snažnom prenosnom infrastrukturom jer mogu optimizovati isporuku energije kroz veća balansna tržišta umesto da ostanu zarobljene unutar lokalnih cenovnih zona.

To menja finansijsku održivost projekata.

Infrastrukturni kreditori sve više procenjuju projekte obnovljivih izvora kroz prizmu kvaliteta prenosa i izloženosti zagušenjima, a ne samo kroz potencijal proizvodnje. Projekat sa odličnim vetro ili solarnim uslovima, ali slabim pristupom interkonekcijama, može se na kraju pokazati manje atraktivnim od projekta sa nešto slabijim prirodnim resursima, ali boljom povezanošću sa balansnom infrastrukturom.

Hijerarhija finansiranja obnovljivih izvora u JIE postepeno se pomera sa kvaliteta resursa ka integraciji infrastrukture.

Geopolitičko okruženje dodatno pojačava značaj prenosa energije.

Evropska energetska kriza nakon 2022. godine pokazala je ranjivost fragmentisanih elektroenergetskih sistema bez snažne prekogranične integracije. Tržišta sa velikim udelom obnovljivih izvora zahtevaju šire balansne zone jer vremenska volatilnost postaje sve više sinhronizovana među regionima.

Prenosna infrastruktura zato postaje strateška infrastruktura otpornosti.

Najnovija analiza tržišta Energy Community već pokazuje kako strukturni pritisci menjaju regionalne tokove energije. Komercijalna razmena električne energije između Evropske unije i Zapadnog Balkana značajno je opala tokom prvog kvartala 2026. godine uprkos velikim razlikama u cenama između tržišta.

To ukazuje da buduća tržišta električne energije u JIE sve više zavise od prevazilaženja strukturnih uskih grla, a ne samo od izgradnje novih proizvodnih kapaciteta.

Dinamika povezana sa Carbon Border Adjustment Mechanism dodatno pojačava ovu tranziciju.

Kako trgovina električnom energijom osetljivom na emisije ugljenika postaje sve važnija, niskougljenični sistemi obnovljivih izvora sa snažnim pristupom interkonekcijama dobijaju stratešku prednost. Prenosna infrastruktura sve više određuje da li obnovljiva energija može efikasno da stigne do tržišta sa većom vrednošću.

To znači da elektroenergetska mreža postepeno dobija geopolitički značaj uz svoju komercijalnu važnost.

Ipak, veliki izazovi ostaju prisutni.

Investicije u prenosnu infrastrukturu zahtevaju ogromna sredstva i politički su komplikovane. Prekogranična koordinacija između operatora prenosnih sistema i dalje je neujednačena. Povezivanje tržišta i integracija balansiranja još nisu potpuno razvijeni u pojedinim delovima Balkana. Razvoj obnovljivih izvora često napreduje brže od jačanja mreže.

Postoji i problem vremena.

Projekti proizvodnje energije često mogu biti razvijeni mnogo brže od velikih prenosnih koridora. Ako se širenje obnovljivih izvora nastavi ubrzavati dok modernizacija mreže kasni, rizici od zagušenja i ograničavanja proizvodnje mogli bi naglo porasti tokom druge polovine dvadesetih godina.

Buduća tačka najvećeg pritiska na tržištima električne energije JIE možda zato neće biti nedostatak proizvodnih kapaciteta.

Možda će to biti nedovoljna sposobnost da se obnovljiva električna energija efikasno prenese nakon što bude proizvedena.

Zbog toga prenosna infrastruktura sve više postaje važnija od samih megavata.

Prva faza energetske tranzicije u JIE bila je fokusirana na dodavanje obnovljivih kapaciteta. Sledeća faza vrti se oko toga da li elektroenergetski sistemi mogu distribuirati, balansirati i monetizovati obilje obnovljive energije kroz međusobno povezana tržišta.

Države i kompanije koje kontrolišu stratešku prenosnu infrastrukturu zato zauzimaju sve vrednije pozicije unutar evropske elektroenergetske ekonomije u razvoju.

Na Balkanu, budući pobednici možda neće nužno biti oni koji proizvode najviše električne energije.

Sve više, strateška prednost pripada onima koji kontrolišu koridore kroz koje obnovljiva električna energija zaista može da protiče.

Pripremljeno od strane virtu.energy