CBAM preoblikuje trgovinu električnom energijom na Balkanu: od razlika u cenama ka trošku ugljenika

Evropski Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) počinje da preoblikuje tržište električne energije u Jugoistočnoj Evropi na način koji daleko prevazilazi industrijski izvoz. Umesto da ostane prvenstveno trgovinsko-politički instrument usmeren na sektore poput čelika, cementa, aluminijuma i đubriva, CBAM se razvija u strukturnu silu koja utiče na regionalnu trgovinu strujom, ekonomiku ulaganja u obnovljive izvore i konkurentsko pozicioniranje čitavih proizvodnih sistema.

Do 2026. godine, njegov uticaj postaje sve vidljiviji širom tržišta Jugoistočne Evrope (JIE). Trgovina električnom energijom između sistema u Evropskoj uniji i zemalja Balkana van EU više nije određena samo razlikama u cenama, troškovima goriva i raspoloživim prenosnim kapacitetima. Karbon-intenzitet sada ulazi u računicu kao komercijalna varijabla, menjajući logiku proizvodnje iz lignita, izvoza obnovljive energije, balansne infrastrukture i strategija interkonekcija.

Pad razmene EU–Zapadni Balkan pokazuje promenu tržišnih obrazaca

Najnoviji podaci Energetske zajednice već odražavaju ovu promenu. Tokom prvog kvartala 2026. godine, komercijalna razmena električne energije između EU i Zapadnog Balkana opala je za oko 25%, dok su tokovi iz EU ka državama WB6 zabeležili još izraženiji pad. Samo razlike u cenama više nisu dovoljne da zadrže prethodne obrasce trgovine, jer troškovi povezani sa ugljenikom i strukturalna prilagođavanja sve više utiču na konkurentnost.

To označava početak drugačijeg tržišta električne energije: istorijski su tokove u regionu prvenstveno oblikovali troškovi proizvodnje. Srbija i Bosna i Hercegovina izvozile su energiju proizvedenu iz lignita kada je domaća proizvodnja bila konkurentna; Rumunija je balansirala između nuklearne energije, hidroenergije i termoelektrana; Grčka se oslanjala pretežno na gas vezan za LNG tržište; Albanija i Crna Gora su izvozile hidroenergiju tokom povoljnih hidroloških perioda.

Karbon-intenzitet menja ekonomiku: od marginalnih troškova do finansijskog rizika

Iako je izloženost ugljeniku postojala, nije suštinski određivala regionalne tokove. CBAM menja tu logiku kroz šire evropsko internalizovanje troškova ugljenika u industrijske i elektroenergetske strukture tržišta. Kako konkurentnost proizvodnje sa visokim emisijama slabi u odnosu na sisteme sa većim udjelom obnovljivih izvora, uvoz električne energije povezan sa visokim emisijama sve češće nailazi na komercijalne prepreke — bilo kroz regulatorne mehanizme, preferencije kupaca, ESG zahteve ili uslove finansiranja.

Problem nije samo regulativa nego i sama struktura cena. Sistemi s velikim udjelom obnovljivih izvora ostvaruju niže marginalne troškove tokom povoljnih vremenskih uslova: viškovi solarne energije obaraju dnevne cene, a energija vetra sve više oblikuje regionalne balansne tokove. Kako raste udio obnovljivih izvora, komercijalni prostor za izvoz bazne energije iz karbon-intenzivnih izvora postaje sve uži. CBAM dodatno ubrzava taj pritisak tako što čini karbon-intenzitet ekonomskim vidljivim unutar šire evropske trgovinske strukture.

Zemlje nisu jednako pozicionirane: Rumunija dobija signal niskougljenične fleksibilnosti

U tom kontekstu nastaje strukturna podela unutar elektroenergetskih tržišta Jugoistočne Evrope. Države koje uspevaju da integrišu obnovljive izvore uz balansnu infrastrukturu i pristup interkonekcijama stiču stratešku prednost. Suprotno tome, karbon-intenzivni sistemi koji zavise od izvoza energije iz lignita suočavaju se s rastućim pritiscima kroz pad konkurentnosti i veći finansijski rizik.

Rumunija profitira kroz kombinaciju nuklearne bazne proizvodnje, fleksibilnosti hidroelektrana i rasta obnovljivih kapaciteta koja je relativno dobro pozicionira na tržištima osetljivim na emisije ugljenika. Budući vetroparkovi u Crnom moru mogli bi dodatno ojačati tu prednost povećanjem izvoznog potencijala niskougljenične energije prema susednim sistemima.

Grčka profitira na drugačiji način: brza ekspanzija solarnih elektrana, balansiranje uz podršku LNG infrastrukture i razvoj baterijskih sistema pozicioniraju je kao tržište fleksibilnosti sa nižim emisijama unutar Balkana. Iako se suočava s izazovima volatilnosti, njen pravac razvoja s visokim udjelom obnovljivih izvora bolje je usklađen sa širim procesom dekarbonizacije.

Srbija je u složenijoj poziciji. Geografski položaj joj daje snažnu osnovu za prenosnu mrežu i postoji rastući pipeline projekata obnovljivih izvora. Istovremeno, približno 4,54 GWh planiranih baterijskih skladišta povezanih sa sporazumima EMS-a ukazuje na pomak ka razvoju fleksibilne infrastrukture. Međutim, zavisnost od lignita ostaje značajan faktor ukupnog karbon-intenziteta sistema — pa buduća konkurentnost sve više zavisi od brzine integracije obnovljivih izvora, razvoja skladištenja energije i modernizacije mreže kako bi se smanjila izloženost karbon-intenzivnoj baznoj proizvodnji.

Interkonekcije postaju deo “karbonske” konkurentnosti

U takvom okruženju transbalkanski koridor dobija strateški značaj: nekada prvenstveno viđen kao projekat modernizacije regionalne prenosne mreže, sve više se posmatra kao deo arhitekture niskougljeničnog balansiranja koja povezuje Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Interkonekcije nisu važne samo zbog prenosa električne energije već i zbog karbonskog pozicioniranja — sistem s visokim udjelom obnovljivih izvora uz kvalitetan pristup mreži može izvoziti niskougljeničnu energiju ka tržištima više vrednosti; bez adekvatnih balansnih kapaciteta karbon-intenzivan sistem može postati ograničen uprkos teorijski dovoljnoj proizvodnji.

Hidroenergija, kablovi prema EU i baterije jačaju fleksibilnost

Hidroenergija dobija dodatnu stratešku vrednost jer Albanija i Crna Gora sve više profitiraju zahvaljujući akumulacionim hidroelektranama koje obezbeđuju fleksibilnu niskougljeničnu proizvodnju. Na tržištu formiranom pritiscima povezanim sa CBAM-om hidroelektrane postaju komercijalno značajne ne samo zbog količine proizvedene energije već i zbog sposobnosti balansiranja sistema i upravljanja ugljeničnim otiskom.

Podmorski kabl između Crne Gore i Italije dodatno jača ovu dinamiku: hidro- i vetroenergetski sistemi Crne Gore sve više se direktno povezuju sa potražnjom za električnom energijom u EU putem interkonekcije koja može da podrži niskougljenične balansne tokove. Time se Crna Gora praktično uključuje u širi jadranski koridor obnovljive energije umesto da ostane izolovano malo balkansko tržište.

Baterijska skladišta energije takođe dobijaju novu ekonomsku dimenziju jer apsorbuju viškove obnovljive energije i stabilizuju intermitentnu proizvodnju — povećavajući pouzdanost tokova niskougljenične električne energije tokom perioda volatilnosti. U tom smislu baterije indirektno podržavaju karbon-konkurentnost: zato integrisani portfoliji obnovljivih izvora i skladištenja privlače infrastrukturni kapital širom Jugoistočne Evrope.

PPA ugovori postaju odgovor industrije na rastuću izloženost ugljeniku

Industrijska potražnja dodatno pojačava trendove koje CBAM uvodi u elektroenergetske odluke proizvođača. Proizvođači u Srbiji, Rumuniji i Grčkoj sve češće traže ugovore za snabdevanje električnom energijom iz obnovljivih izvora kako bi smanjili svoju izloženost ugljeniku unutar evropskih lanaca snabdevanja. Dobavljači za automobilsku industriju, metaloprerađivače i izvozne kompanije suočavaju se s rastućim pritiskom da dokažu niže ugrađene emisije.

Zbog toga PPA ugovori za obnovljivu energiju ulaze u širu strategiju prilagođavanja CBAM-u — stvarajući samoojačavajući ciklus: industrijska dekarbonizacija povećava potražnju za obnovljivim izvorima; njihov rast povećava volatilnost sistema; skladištenje energije i balansna infrastruktura postaju vrednije; karbon-intenzivna proizvodnja gubi konkurentnost; a integracija prenosnih mreža dobija strateški značaj.

Neujednačen tempo tranzicije stavlja odluke pod pritisak

Tržište električne energije u Jugoistočnoj Evropi postepeno se reorganizuje oko niskougljične fleksibilnosti — ne samo oko obima bazne proizvodnje. Geopolitičke posledice su značajne jer se evropska energetska tranzicija sve više prepliće s industrijskom strategijom i konceptom strateške autonomije: sistemi sposobni da podrže industrijsku dekarbonizaciju dobijaju ekonomsku ali i političku težinu.

Sistemi s visokim emisijama rizikuju marginalizaciju ako se brzo ne modernizuju, što stvara ozbiljan pritisak na elektroprivrede i donosioce odluka na Zapadnom Balkanu. Buduća profitabilnost termoelektrana na ugalj postaje neizvesna kako se šire tržišne strukture prilagođene ugljeniku; troškovi finansiranja mogu rasti; izvozne mogućnosti mogu slabiti; a integracija obnovljivih izvora prelazi put od ekološkog cilja ka ekonomskoj nužnosti.

Ipak, tranzicija ostaje neujednačena: mnoga tržišta JIE-a još zavise od lignita radi stabilnosti sistema i pristupačnih cena; infrastruktura za balansiranje obnovljivih izvora ostaje nedovoljno razvijena; razvoj skladištenja je još relativno ranog stadijuma u poređenju sa Zapadnom Evropom; a politički otpor prema tranziciji sa uglja ostaje snažan u pojedinim državama. Zato će se efekti CBAM-a verovatno razvijati postepeno umesto kroz nagli tržišni šok — ali pravac promena postaje jasnije definisan.

Konačno posmatrano, budući “pobednici” verovatno neće biti oni koji nude najjeftiniju električnu energiju po starim modelima troškova. Sve veću stratešku prednost stiču sistemi koji kombinuju obnovljive izvore s fleksibilnom infrastrukturom i niskougljičnim balansnim kapacitetima unutar evropske ekonomije osetljive na emisije ugljenika — pri čemu CBAM nije samo granični mehanizam koji pogađa izvoznike već jedna od ključnih sila koja redefiniše samu strukturu elektroenergetskih tržišta Jugoistočne Evrope.