Pad baznih cena električne energije u Srbiji otkriva novu fazu tržišta obnovljivih izvora

Srpsko tržište električne energije ušlo je u vidno drugačiju fazu formiranja cena tokom 21. nedelje 2026. godine. Prosečna cena bazne energije pala je za 16,7% u odnosu na prethodnu nedelju, na nivo od 81,24 €/MWh, što je SEEPEX svrstalo među najjeftinija tržišta regiona—drugo najjeftinije u jugoistočnoj Evropi, odmah iza Turske. Za investitore i industriju to nije samo još jedna epizoda tržišne volatilnosti, već signal strukturnih promena koje se već vide i u delovima centralne Evrope.

Solarni pritisak menja logiku određivanja cene

Pad cena bio je među najizraženijima u širem regionu JIE i odraz je brzo promenljive proizvodne strukture. Sve veći deo dnevnog profila formiraju solarna proizvodnja i niža regionalna potrošnja, dok termoelektrane—koje su ranije češće delovale kao granični proizvođači—gube deo uticaja na tržišnu cenu.

Zanimljivo je da se pad dogodio uprkos značajnom smanjenju proizvodnje iz hidroelektrana u Srbiji: hidro proizvodnja opala je za 41,2% na nedeljnom nivou. U „uobičajenim“ okolnostima takav pad bi obično podržao rast cena, ali su ga nadjačali drugi faktori—pad potrošnje, bolja dostupnost obnovljivih izvora u regionu i smanjeno angažovanje termoelektrana.

Dodatno potvrđuje silazni trend i činjenica da je domaća potrošnja električne energije smanjena za 2,1%.

Tržište se približava modelu „dve ekonomije“

Ovakav razvoj postepeno menja investicioni profil elektroenergetskog sektora Srbije. U ranijoj fazi komercijalni projekti iz obnovljivih izvora često su računali na trajno visoke regionalne cene—podstaknute dominacijom uglja, volatilnošću cena gasa i zavisnošću od uvoza električne energije. Taj okvir sada slabi: rast solarnih kapaciteta širom jugoistočne Evrope sve snažnije obara dnevne cene, dok regionalne interkonekcije omogućavaju efikasniji prenos jeftinije energije preko državnih granica.

Za investitore posledice su složene. Niže bazne cene umanjuju izvesnost prihoda na veleprodajnom tržištu, ali istovremeno povećavaju vrednost fleksibilnosti sistema i dugoročnih ugovora o snabdevanju električnom energijom povezanih sa dekarbonizacijom industrije. Industrijski potrošači izloženi mehanizmu CBAM sve češće daju prednost dugoročnim ugovorima za nabavku niskougljenične električne energije—čak i kada kratkoročne oscilacije veleprodajnih cena idu „protiv“ njih.

U tom kontekstu posebno se ističe da vrednost električne energije iz obnovljivih izvora sve više zavisi od garancija porekla, sistema satnog usklađivanja proizvodnje i potrošnje i unapred verifikovanih okvira za obračun emisija ugljenika.

CBAM pojačava značaj PPA ugovora

Srbija se tako suočava sa mogućnošću formiranja dve paralelne elektroenergetske ekonomije: s jedne strane sve volatilnije veleprodajno tržište pod pritiskom „kanibalizacije“ solarne energije i regionalne prekomerne ponude; s druge strane rastuće tržište ugovorene dekarbonizacije gde se vrednost meri ne samo megavat-satima već i smanjenjem ugljeničnog otiska i usklađenošću sa zahtevima lanaca snabdevanja za izvoz na tržište Evropske unije.

Ta razlika dobija dodatnu težinu kroz novo regulatorno okruženje koje donosi CBAM. Izvoznici čelika, hemijskih proizvoda, aluminijuma, cementa i drugih industrijskih proizvoda namenjenih EU suočavaju se sa pritiskom evropskih kupaca da dokažu korišćenje električne energije sa niskim emisijama ugljenika. U praksi to znači da PPA ugovori sve više funkcionišu kao instrument industrijske usklađenosti sa regulatornim zahtevima, a ne samo kao klasični ugovori za nabavku energije.

Regionalna dinamika potvrđuje pomeranje strukture

Na nivou jugoistočne Evrope tokom posmatrane nedelje proizvodnja iz solarnih elektrana povećana je za 8,1%, dok je proizvodnja iz termoelektrana smanjena za 5%. Mađarska je zabeležila čak 35,8% manju proizvodnju iz termoelektrana, dok su Rumunija i Srbija registrovale značajan pad proizvodnje iz uglja.

Takvi trendovi smanjuju sposobnost termoelektrana na ugalj da ostanu dominantni faktor pri određivanju tržišne cene. Umesto toga, formiranje cena sve više zavisi od promenljive proizvodnje iz obnovljivih izvora, hidroloških prilika, zagušenja na prenosnoj mreži i fleksibilnih gasnih kapaciteta koji obezbeđuju balansiranje sistema.

Izazov tranzicije za sistem koji se oslanja na lignit

Za elektroenergetski sistem Srbije—koji se još uvek u velikoj meri oslanja na ugalj—promena nosi potencijalno izazovan period tranzicije. Elektroprivreda Srbije (EPS) ostaje snažno zavisna od lignita kako zbog balansiranja sistema tako i zbog snabdevanja veleprodajnog tržišta.

Ipak, kako raste regionalna solarna proizvodnja, blokovi na ugalj postaju manje ekonomski efikasni tokom perioda niske dnevne potrošnje. Istovremeno ostaju potrebni za večernje vršne sate i zimsku pouzdanost sistema. Dvojna uloga može povećati ukupne troškove: termoelektrane mogu biti manje konkurentne tokom određenih delova dana, ali ih operatori sistema moraju držati u pogonu radi stabilnosti mreže—što otvara prostor za pritisak ka kapacitetskim mehanizmima, naknadama za pomoćne usluge ili modelima strateških rezervi.

Baterije dobijaju finansijsku logiku

U tom prelazu posebno raste značaj baterijskih sistema za skladištenje energije (BESS). Širenje unutardnevnih cenovnih razlika, niže dnevne cene i rast premija tokom večernjih sati poboljšavaju ekonomsku isplativost velikih BESS projekata u Srbiji. Ono što je ranije moglo izgledati kao spekulativno tržište fleksibilnosti dobija karakter održivog poslovnog modela—kako navodi izvor—slično ranijim fazama razvoja u Mađarskoj, Rumuniji i Grčkoj.

Prekogranična dinamika raste; Italija pokazuje drugačiji profil

Neto uvoz električne energije u regionu opao je za 34,6%, na svega 1,03 TWh; Bugarska je prešla iz statusa neto uvoznika u marginalnog izvoznika električne energije. To ukazuje da jugoistočna Evropa postepeno transformiše svoj bilans: umesto strukturnog deficita sve češće raspolaže viškovima tokom perioda intenzivne solarne proizvodnje—pri čemu se Srbija nalazi „u središtu“ te transformacije.

Interkonekcije zato dobijaju širu stratešku vrednost: više nisu samo instrument energetske bezbednosti ili način obezbeđivanja uvoza već alat za monetizaciju mrežnih zagušenja i optimizaciju balansiranja sistema. Države koje budu sposobne da izvoze fleksibilne kapacitete mogle bi ostvariti komercijalnu prednost.

Kao kontrast navodi se Italija: prosečna cena električne energije tamo iznosila je 116,31 €/MWh—znatno više nego u Srbiji. Razlika odražava strukturnu zategnutost italijanskog tržišta uz istovremenu tendenciju prekomerne ponude obnovljivih izvora na Balkanu. Za trgovce to stvara prostor prekogranične arbitraže; za infrastrukturne investitore potvrđuje dugoročni značaj novih interkonekcija između jugoistočne Evrope i Italije.

Gaspromet kao rizik: paradoks konkurentnosti

Ipak, rizik ostaje vezan za prirodni gas. Cena gasa na referentnom evropskom čvorištu TTF kretala se oko 50 €/MWh, vršeći pritisak na ekonomiku gasnih elektrana i konkurentnost industrije širom Evrope.

Zbog toga nastaje svojevrsni paradoks za Srbiju: niže cene električne energije kratkoročno poboljšavaju konkurentnost industrije, ali visoki troškovi prirodnog gasa nastavljaju da opterećuju procese i ukupne lance vrednosti. Drugim rečima, tranzicija razdvaja volatilnost veleprodajnog tržišta električne energije od šireg problema visokih troškova industrijskih goriva.

Šta investitori treba da očekuju dalje

Za Srbiju strateški pravac postaje jasnijii: buduća tržišna vrednost sve više će biti koncentrisana oko fleksibilnosti sistema; skladištenja; prekograničnog balansiranja; sledljivosti obnovljive energije; električnih proizvoda povezanih sa CBAM-om; kao i industrijskih PPA ugovora—dok će tradicionalni model bazne proizvodnje gubiti relativnu težinu.

Zbog toga se 21. nedelja 2026. godine može posmatrati kao mnogo više od prolazne korekcije cena: ona bi mogla predstavljati početak novog elektroenergetskog modela jugoistočne Evrope u kojem će prekomerna ponuda obnovljivih izvora izražena unutardnevnom volatilnošću i rastuća potražnja za električnom energijom povezanim sa smanjenjem emisija ugljenika postati ključni faktori budućih investicionih prinosa.