Balkan ulazi u eru mrežnih zagušenja: kada prenos postaje glavno ograničenje

Sledeće veliko energetsko ograničenje u jugoistočnoj Evropi neće biti pitanje proizvodnje električne energije, već prenosa. Prva polovina maja 2026. godine pokazala je regionalni elektroenergetski sistem koji se već kreće ka tržišnom ponašanju vođenom zagušenjima mreže: cene su naglo porasle iako je potrošnja pala, dok je rast solarne proizvodnje nije sprečio rast sistemskih cena.

Prekogranični tokovi su značajno promenjeni, a pojedini koridori su pokazali znake zatezanja, obrta ili strukturnih neravnoteža. Poruka podataka je jasna: vrednost električne energije se sve manje određuje samo količinom proizvedene energije, a sve više time da li ona fizički može da stigne do pravog tržišta u pravom trenutku. To je početak decenije mrežnih zagušenja.

Region zavisi više od uvoza, a koridori gube fleksibilnost

Regionalni pokazatelji to već potvrđuju. Neto izvoz unutar šireg mađarsko-jugoistočnoevropskog sistema pogoršao se sa -767 megavata na -1.170 megavata, što znači da je region tokom posmatranog perioda postao zavisniji od uvoza. Tokovi prema Italiji preokrenuli su se sa +310 megavata na -148 megavata, dok se pozicija tokova iz Bugarske preko Severne Makedonije i Albanije ka Grčkoj pogoršala na -1.129 megavata.

Komercijalni značaj ovakvih pomeranja je velik jer se Balkan istorijski oslanjao na prekograničnu fleksibilnost kako bi ublažio nacionalne neravnoteže u proizvodnji električne energije. Sistemi bogati hidroenergijom izvozili su tokom povoljnih hidroloških uslova, sistemi zasnovani na uglju obezbeđivali su baznu proizvodnju, a Grčka, Italija, Mađarska i Rumunija služile su kao cenovni oslonci u zavisnosti od godišnjeg doba, vremenskih uslova i odnosa cena goriva.

Više izvora pritiska: brži rast obnovljivih nego mreže

Ta struktura postaje sve manje predvidiva. Region se istovremeno suočava s nekoliko pritisaka: solarni kapaciteti rastu brže od jačanja mreže; termoelektrane na ugalj postaju manje pouzdane; zastoji u nuklearnim elektranama imaju sve jači uticaj na cene; prihodi od hidroenergije postaju manje stabilni; gas se vraća kao marginalno gorivo za balansiranje sistema.

Na to se nadovezuje promena trgovinskih pravila kroz mehanizam prilagođavanja ugljenika na granicama Evropske unije (CBAM), koji menja ponašanje kupaca električne energije sa Zapadnog Balkana. Istovremeno, prekogranični kapaciteti ostaju ograničeni zbog zastarele mrežne infrastrukture, sporih procedura izdavanja dozvola i fragmentisanog nacionalnog investicionog planiranja.

Zagušenja menjaju raspodelu vrednosti kroz ceo lanac

U takvom okruženju tržište dobija novu logiku: mrežna zagušenja postaju i rizik i izvor prihoda. Za trgovce energijom ona stvaraju cenovne razlike; za developere povećavaju rizik od ograničenja proizvodnje; za banke uvode neizvesnost oko ostvarenih cena električne energije; za operatere prenosnih sistema stvaraju operativni pritisak; a za vlade pojačavaju politički pritisak jer projekti obnovljivih izvora čekaju pristup mreži dok potrošači istovremeno osećaju rastuću volatilnost veleprodajnih cena.

Ta slika vidi se i na regionalnoj mapi cena. Rumunski OPCOM prosečno je iznosio 115,88 evra po megavat-času u prvoj polovini maja, uz premiju od 7,65 evra po megavat-času u odnosu na mađarski HUPIKS. Bugarski IBEX prosečno je iznosio 104,98 evra po megavat-času; hrvatski KROPEKS 105,77 evra; slovenački BSP 103,85 evra; srpski SIIPEKS 101,61 evro; crnogorski BELEN 98,76 evra; a albanski ALPEKS 98,60 evra po megavat-času.

Iako ove razlike nisu dovoljno velike da ukazuju na potpuno fragmentisano tržište, jesu dovoljno široke da pokažu kako nacionalna i koridorska ograničenja sve više oblikuju vrednost električne energije.

Rumunija, Bugarska i Grčka kao tri različita upozorenja

Rumunija je ključan primer jer kombinuje velike proizvodne resurse i potencijal obnovljivih izvora sa izloženošću nuklearnoj energiji i fleksibilnošću hidroenergije te prekogranične veze prema Mađarskoj, Bugarskoj, Srbiji, Moldaviji i Ukrajini. Ipak, suočava se sa sporovima oko priključenja na mrežu i regulatornim pritiscima vezanim za nova pravila pristupa mreži. Podaci iz maja ukazuju da je Rumunija bila na vrhu cenovne lestvice jugoistočne Evrope — iznad Mađarske, Bugarske i Srbije — pri čemu premija ne odražava samo uslove proizvodnje nego i poteškoće da se regionalno snabdevanje pretvori u stabilnije približavanje cena.

Bugarska predstavlja drugi obrazac problema: zemlja ubrzano postaje centar solarne energije i baterijskog skladištenja, ali sam rast skladištenja odgovor je na pritisak na mrežu. Sistem sa previše nekontrolisane solarne energije i nedovoljnim prenosnim kapacitetima počinje da se suočava s ograničenjima proizvodnje, rizikom negativnih cena i lokalnim zagušenjima. Baterije ublažavaju problem, ali ne mogu zameniti potrebu za jačim prenosnim koridorima.

Grčka nudi najjasnije upozorenje kada razvoj obnovljivih preraste fleksibilnost sistema. Snažan rast solarne energije i sve vidljiviji pritisak ograničenja proizvodnje povezani su s neizvesnošću niskih cena za male investitore. Podaci o tokovima iz maja — gde su severni tokovi prema Grčkoj naglo oslabili — pokazuju tržište koje ostaje snažno zavisno od uvoznog balansiranja u određenim uslovima čak i kada domaća solarna proizvodnja drugim satima obara cene.

Srbija može dobiti ili izgubiti ulogu regionalnog koridora

Ova kontradikcija će se verovatno češće ponavljati širom jugoistočne Evrope: države mogu istovremeno imati višak obnovljive energije u jednoj zoni i nestašicu u drugoj. Region sa velikom količinom solarne energije može imati negativne cene podne zbog viška proizvodnje dok nacionalni sistem mora da uvozi skupu električnu energiju u večernjim satima — što nije neuspeh same obnovljive proizvodnje već neuspeh vremenske koordinacije mreže, fleksibilnosti sistema i prostornog usklađivanja.

Srbija se nalazi direktno unutar ove nove mape zagušenja zbog svog geografskog položaja između Mađarske, Rumunije, Bugarske te Bosne i Hercegovine, Crne Gore (uključujući Kosovo), kao i Severne Makedonije. Ona može postati regionalni koridor za balansiranje sistema samo ako ulaganja u prenosnu mrežu budu pratila razvoj projekata zajedno s tržišnim povezivanjem, sprovođenjem mrežnih pravila i planiranjem priključenja obnovljivih izvora.

U suprotnom postoji rizik da Srbija bude tampon-zona mrežnih zagušenja između jačih okolnih tržišta umesto centra koji ostvaruje dodatnu vrednost.

Crna Gora pod pritiskom koridora; Bosna kroz pouzdanost snabdevanja

Ista logika važi za Crnu Goru: njeni hidroenergetski i vetroenergetski resursi imaju snažnu regionalnu vrednost, ali monetizacija izvoza sve više zavisi od pristupa premium koridorima. Prijavljeni uticaj od 13 miliona evra na izvozne prihode Elektroprivrede Crne Gore u prvom kvartalu povezan sa efektima evropskog mehanizma za ugljenik pokazuje da čak ni proizvodnja sa niskim emisijama ugljenika ne mora nužno zadržati vrednost kada se promene trgovinska pravila i ekonomika koridora. Dodavanje fizičkih mrežnih zagušenja tom regulatornom pritisku dodatno povećava jaz u vrednosti.

Bosna i Hercegovina suočava se s drugačijim ograničenjem koje je ipak jednako ozbiljno: zastarela postrojenja na ugalj, odloženi hidroenergetski projekti i fragmentisano institucionalno upravljanje stvaraju neizvesnost oko buduće pouzdanosti snabdevanja. Projekti poput hidroelektrane Dabar (Dabar), hidroelektrane Mrsovo (Mrsovo), vetroparka Poklečani (Poklečani) i vetroparka Vlašić (Vlašić) ilustruju koliko je teško pretvoriti energetski potencijal u finansijski održive kapacitete povezane na mrežu.

Za investitore presudna postaje lokacija „u odnosu na mrežu“

Za investitore ovo menja prioritete tokom dubinske analize projekta obnovljivih izvora energije u jugoistočnoj Evropi. Projekat više ne može biti procenjen samo kroz kvalitet resursa, troškove izgradnje, status dozvola ili cenu ugovora o otkupu električne energije. Lokacija unutar mreže postaje ključna finansijska varijabla.

Konkretna pitanja sada uključuju: koja trafostanica je relevantna za priključenje; koji naponski nivo; koja zona zagušenja; koji susedni sistem/ tržište utiče na cenu; kolika je verovatnoća ograničenja proizvodnje; kakav pristup balansiranju postoji; koji prekogranični cenovni raspon treba očekivati; kao i kakav vremenski okvir pojačanja mreže operator prenosa planira.

Zato solarni projekat od 100 megavata s odličnim sunčevim zračenjem ali slabim pristupom mreži može biti manje finansijski održiv od manjeg projekta blizu snažnog prenosnog čvorišta s manjim rizikom ograničenja proizvodnje i boljim opcijama za industrijske kupce — što predstavlja ozbiljnu promenu u raspodeli kapitala.

Kada fizičke barijere prenosa počnu da dominiraju nad samom dostupnošću energije koju region proizvodi ili planira da proizvede, odluke o ulaganju prelaze sa „koliko“ ka „da li“— odnosno da li će struja moći da stigne tamo gde donosi vrednost upravo onda kada tržište to traži.