Jugoistočna Evropa preusmerava tržište struje sa nacionalnih modela na ekonomiju energetskih koridora

Tržište električne energije jugoistočne Evrope više se ne može pouzdano čitati kroz prizmu svake države ponaosob. Umesto toga, sve jasnije se nameće mapa zasnovana na energetskim koridorima—pravcima koji povezuju proizvodnju, potrošnju i prekogranične kapacitete—jer upravo tu nastaje i migrira tržišna vrednost.

Kako se menja slika: cene rastu, ali obrazac postaje regionalan

U prvoj polovini maja 2026. godine ova promena postala je vidljiva kroz kretanje cena na glavnim tržištima regiona. Rumunski OPCOM prosečno je iznosio 115,88 evra po megavat-času, mađarski HUPIKS 108,62 evra, hrvatski KROPEKS 105,77 evra, bugarski IBEX 104,98 evra, srpski SIIPEKS 101,61 evra, crnogorski BELEN 98,76 evra i albanski ALPEKS 98,60 evra po megavat-času.

Razlike između nacionalnih proseka ostaju važne, ali obrazac pokazuje da se “komercijalna priča” sve više odnosi na to kuda energija može da teče, kada može da teče i koji koridor preuzima premiju nestašice. Drugim rečima: geografija više nije samo operativna činjenica—postaje finansijska varijabla.

Od nacionalnih miksova ka koridorima između sistema

Raniji okvir za razumevanje regiona oslanjao se na nacionalne proizvodne miksove: Srbija kao sistem zasnovan na uglju; Crna Gora kao hidroenergetski osetljiv sistem; Bosna i Hercegovina kao kombinacija uglja i hidroenergije; Rumunija kao mešavina hidroenergije, nuklearne i termo energije; Bugarska kao kombinacija nuklearne energije, uglja i solarnih kapaciteta; Grčka kao tržište vođeno gasom i obnovljivim izvorima. Taj pristup je i dalje koristan, ali više nije dovoljan.

Prava tržišna vrednost sve češće se formira u prostoru između tih sistema—u koridorima koji određuju kako će se višak ili manjak energije preliti preko granica.

Prekogranični tokovi daju najjasniji signal

Najkonkretniji indikator dolazi iz prekograničnih tokova električne energije. Neto izvoz u okviru šireg mađarsko-jugoistočnoevropskog regiona pogoršao se sa -767 megavata na -1.170 megavata, što znači da je region postao strukturno zavisniji od uvoza. Tokovi prema Italiji preokrenuli su se sa +310 megavata na -148 megavata. Istovremeno je pozicija Bugarske preko Severne Makedonije i Albanije prema Grčkoj oslabila na -1.129 megavata.

Ovi pomaci nisu samo operativni detalji: pokazuju koliko brzo tržišna vrednost može da “migrira” kada se ukrste proizvodnja i potrošnja, solarni output, raspoloživost hidroenergije, zastoji u nuklearnim elektranama i prekogranični kapaciteti.

Zašto to menja investicionu logiku

U novoj strukturi koridora investitori ne posmatraju imovinu samo kroz domaći bilans. Projekat obnovljive energije u Srbiji više nije isključivo srpska vrednost—njegova ekonomska logika zavisi od pristupa prema Mađarskoj, Rumuniji i drugim susednim tržištima (uključujući Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru), kao i od šireg povezanog prostora trgovanja.

Slično tome, hidroenergetski objekat u Crnoj Gori ne utiče samo na domaći balans: prihod zavisi od italijanskih cenovnih razlika, albanskih tokova, srpske tržišne likvidnosti te evropskog mehanizma za ugljenik i regionalnih zagušenja mreže. U tom smislu ni skladištenje nije “samo” lokalni projekat fleksibilnosti—već resurs unutar koridora koji povezuje Grčku, Rumuniju (i širi lanac prema Turskoj), Severnu Makedoniju i centralnu Evropu.

Prvi prioritet: Grčka–Bugarska–Rumunija

Kao prvi koridor za praćenje izdvajaju se pravci Grčka–Bugarska–Rumunija. Grčka postaje sistem sa većim udelom obnovljivih izvora uz snažnu povezanost sa gasom i terminalima za tečni prirodni gas; istovremeno raste rizik ograničavanja solarne proizvodnje. Bugarska ubrzano razvija skladištenje energije uz zadržavanje strateškog značaja kroz nuklearnu energiju i solarne kapacitete te prekogranični položaj. Rumunija kombinuje hidroenergiju, nuklearnu energiju, vetar i solarne izvore uz rastuću industrijsku potrošnju—ali uz pritiske oko priključenja na mrežu i pristupa mrežnoj infrastrukturi.

Zajedno ova tri tržišta sve više formiraju južno-centralni balansni koridor jugoistočne Evrope.

Gas jača ulogu koridora

Gas dodatno učvršćuje tu funkciju kroz vertikalni gasni pravac: rutu terminala za LNG u Aleksandrupolisu zajedno sa bugarskom gasnom infrastrukturom i rumunskim gasno-elektroenergetskim sistemom stvaraju objedinjeni energetski koridor u kojem dostupnost gasa i cene električne energije sve više “rade zajedno”. Kada gas postane marginalni faktor određivanja cena, koridor dobija veću vrednost; kada obnovljivi izvori stvaraju višak u jednoj zoni a nestašicu u drugoj—koridor preuzima cenovnu razliku.

Srbija–Mađarska: diskont kao signal mogućnosti (i rizika)

Drugi koridor je Srbija–Mađarska. On je opisan kao jedan od najvažnijih strateških interfejsa jer Mađarska često deluje kao cenovni oslonac centralne Evrope dok Srbija predstavlja raskrsnicu zapadnobalkanskih energetskih tokova. U maju je mađarski HUPIKS prosečno iznosio 108,62 evra po megavat-času dok je srpski SIIPEKS iznosio 101,61 evro—što ostavlja Srbiju sa diskontom u odnosu na Mađarsku.

Ta razlika stvara trgovačku vrednost ali istovremeno ukazuje na potencijalnu ulogu Srbije kao mesta za balansiranje i tranzit električne energije. Ako Srbija ojača prenosne kapacitete, tržišnu likvidnost, razvoj skladištenja energije i industrijsku nabavku obnovljive energije—mogla bi postati regionalno čvorište umesto samo nacionalnog elektroenergetskog sistema. Međutim zadržavanje mrežnih uskih grla nosi rizik da Srbija postane tampon-zona mrežnih zagušenja između jačih okolnih tržišta.

Bosna i Hercegovina–Srbija–Hrvatska: volatilnost vezana za pouzdanost uglja

Treći koridor obuhvata Bosnu i Hercegovinu–Srbija–Hrvatsku. Njegovu dinamiku oblikuju nestabilnost termoelektrana na ugalj (uz hidroenergetski potencijal) te ograničenja prenosne mreže. Bosna i Hercegovina ima značajne proizvodne resurse ali su navedena kašnjenja projekata, problemi termoelektrana i fragmentisano upravljanje koje slabi pouzdanost sistema. Srbija obezbeđuje obim i centralni položaj dok Hrvatska povezuje region prema Sloveniji, Mađarskoj i jadranskom energetskom prostoru.

Nestabilnost uglja posebno je istaknuta kao ključna: Rudnik i termoelektrana Ugljevik prijavili su gubitak od 18,3 miliona evra u prvom kvartalu nakon prekida proizvodnje; Rudnik i termoelektrana Gacko zabeležio je pad dobiti na oko 50.000 evra. Kada termoelektrane postanu manje pouzdane u ovom koridoru—prekogranični tokovi i regionalne cene mogu postati znatno volatilnije.

Crna Gora–Albanija–Italija: fleksibilnost kroz hidrovetar-solar-skladištenje

Četvrti koridor opisuje pravac Crna Gora–Albanija–tržišta povezana sa Italijom. Ovaj pravac je strateški drugačiji jer kombinuje hidroenergiju s razvojem vetroenergije i solarnih projekata uz skladištenje energije te logiku izvoza preko Jadrana.

Elektroprivreda Crne Gore već je osetila pritisak povezivanja sa evropskim mehanizmom za ugljenik—naveden je procenjeni uticaj od 13 miliona evra na prihode od izvoza u prvom kvartalu 2026. godine. Albanija se kreće ka finansijski održivim solarnim projektima sa skladištenjem kroz projekat od 160 megavata solarne energije i 60 megavata baterijskog skladištenja; podrška dolazi kroz predloženi kredit Evropske banke za obnovu i razvoj od 53 miliona evra uz ukupnu investiciju od oko 105 miliona evra.

Kao potencijal navodi se da bi ovaj koridor mogao postati jedna od najinteresantnijih zona fleksibilnosti jugoistočne Evrope zahvaljujući kombinaciji hidroenergije, solarne energije, skladištenja energije i izvoznog položaja za snabdevanje električnom energijom niskih emisija ugljenika—ali uspeh zavisi od sledljivosti energije (dispatchability), pristupa mreži, prekograničnih prava i integracije skladištenja energije.

Peti pravac: budući gasno-elektroenergetsko-industrijski lanac

Peti koridor odnosi se na budući gasno-elektroenergetsko-industrijski pravac koji povezuje Grčku sa Severnom Makedonijom preko Srbije do centralne Evrope. Odluka Srbije i Severne Makedonije da se priključe narednoj fazi razgovora o Vertikalnom gasnom koridoru nije predstavljena samo kao potez vezan za snabdevanje gasom—već kao deo šire industrijske energetske bezbednosti i fleksibilnosti elektroenergetskog sistema.

Naglašava se da bi ovaj pravac mogao rasti po važnosti kako industrijski izvoznici budu tražili pouzdanu energiju koja može pratiti potrebe (sledljivu), uz konkurentnu cenu pod pritiskom evropskog mehanizma za ugljenik. U tom scenariju posmatranje gasne fleksibilnosti zajedno sa ugovorima o otkupu obnovljive energije (PPA), skladištenjem energije te prekograničnim pristupom električnoj energiji postaje centralni trend.

Zaključak: ekonomija koridora umesto zbirke nacionalnih priča

Kada se vrednost formira duž energetskih pravaca umesto unutar granica pojedinačnih sistema, investitori dobijaju drugačiji okvir rizika: mrežna uska grla mogu ograničiti protok; pouzdanost termo kapaciteta utiče na volatilnost cena; a dostupnost gasa zajedno s obnovljivim viškovima određuje gde nastaje premija nestašice ili popust viška ponude. Zato analiza zaključuje da “ekonomija energetskih koridora” sve više definiše realnu sliku tržišta jugoistočne Evrope pripremljenu od strane virtu.energy.