Kako su krediti i aukcije oblikovali širenje obnovljivih izvora u Srbiji

Širenje obnovljivih izvora energije u Srbiji više nije samo pitanje tehnologije ili dozvola. U poslednjoj deceniji, tržište se razvilo u finansijski ekosistem u kojem megavati zavise od dubine kapitala, njegove cene i sposobnosti da se rizik rasporedi kroz jasno definisane slojeve finansiranja.

Od marginalnog tržišta do bankabilne destinacije

Relativno mali broj kreditora finansirao je većinu velikih projekata, čime je Srbija iz marginalnog tržišta vetra prerasla u jednu od najbankabilnijih destinacija u Jugoistočnoj Evropi. Instalirani kapaciteti vetroelektrana finansiranih kreditima sada prelaze 600–700 MW, a doslednost finansijskog modela pokazala se kao važan faktor otpornosti na regulatorne promene.

Kapitalna arhitektura: ko snosi rizik, ko obezbeđuje likvidnost

U centru modela nalazi se višeslojna kapitalna struktura. Međunarodne finansijske institucije dominiraju kao nosioci dugoročnog finansiranja, uz podršku evropskih komercijalnih banaka. Sve veći značaj dobija i kombinovano finansiranje i aukcijski pristupi prihodima.

Ovaj pristup je testiran kroz prelazak sa fid-in tarifa na ugovore za razliku (CfD). Sada se ponovo proverava ulaskom solarnih projekata i baterijskih sistema u fazu finansiranja, što povećava kompleksnost strukture prihoda i rizika.

Vetar kao polazna tačka: Čibuk kao referenca

Savremeni model finansiranja obnovljivih izvora u Srbiji započinje vetroelektranom Čibuk 1. Projekat ima 158 MW kapaciteta i investiciju od oko 300 miliona evra, a postavljen je kao referentni standard za kasnije aranžmane.

Kreditni paket od oko 215 miliona evra predvodile su međunarodne institucije, uz učešće komercijalnih banaka poput UniCredit, Erste i Intesa. Aranžman je opisan kao projektno finansiranje bez regresa, uz dugoročni ugovor o otkupu sa EPS-om.

Razlika u ulozi učesnika bila je jasna: međunarodne institucije preuzimaju politički i regulatorni rizik, dok komercijalne banke obezbeđuju dodatnu likvidnost.

Širenje po istom šablonu: Kovačica i Alibunar

Naredni projekti nastavili su obrazac koji definiše prvu fazu razvoja: vetar kao pokretač, međunarodne institucije kao nosioci i konzervativna struktura finansiranja. Vetroelektrana Kovačica (104,5 MW) obezbedila je oko 140 miliona evra, dok je Alibunar (42 MW) uključio dodatne izvore kapitala i proširio bazu finansiranja.

Aukcije menjaju računicu banaka

Uvođenje aukcija 2023. godine predstavlja prekretnicu jer su fid-in tarife zamenjene CfD modelom. To je primoralo banke da redefinišu procenu rizika.

Vetroelektrana Pupin (94 MW) pokazuje novu dinamiku: projekat je finansiran sa 91,4 miliona evra ravnomerno podeljenih između međunarodne institucije i komercijalne banke. Takav raspored ukazuje na postepeno preuzimanje većeg dela rizika od strane tržišnih učesnika.

Pupin je važan i zbog konteksta cena: navodi se da su pale ka 50 €/MWh, što pojačava pritisak na troškove i efikasnost. Za banke to znači složenije analize, veću zavisnost od investitora i potrebu za strukturisanim rešenjima.

Državno podržani projekti: Kostolac kao primer razvojne uloge

Pored privatnih aranžmana, Srbija razvija projekte uz podršku države. Vetroelektrana Kostolac (66 MW) ističe se kao ključan primer: investicija od oko 145 miliona evra finansirana je uz podršku razvojnih banaka i EU grantova. Takva kombinacija omogućava niže kamate i duže rokove otplate.

Ovi projekti dodatno naglašavaju značaj razvojnih institucija u energetskom sektoru kada cilj zahteva povoljnije uslove kapitala.

Solar ulazi u fokus — a sa njim dolazi nova vrsta rizika

Iako je vetar do sada dominirao, solar postaje sve važniji. Projekat Solarina (150–200 MW), vredan oko 155 miliona evra, navodi se kao jedan od prvih velikih solarnih poduhvata.

Još veća promena dolazi kroz hibridne projekte koji kombinuju proizvodnju i skladištenje: planirani solarni park od 270 MW sa baterijom od 72 MWh u Sremskoj Mitrovici uvodi novu kompleksnost. Za finansijere to znači potrebu za novim modelima jer ovakvi projekti imaju više izvora prihoda i veći rizik nego čisto proizvodni sistemi.

Mali sistemi rastu ispod radara velikih investicija

Pored velikih projekata razvija se segment manjih sistema. Od 2022. realizovano je 94 projekta vredna 52 miliona evra uz grantove od 6,3 miliona evra. Projekti su često manji od 5 MW i finansiraju se kroz lokalne banke.

Naglašena je njihova uloga u dekarbonizaciji industrije, uz karakteristiku da nude stabilnije investicije sa kraćim trajanjem i manjim rizikom za bankarski sektor.

Zrelost tržišta — ali uz zavisnost od međunarodnog kapitala

Sistem funkcioniše kroz jasne slojeve: međunarodne institucije obezbeđuju dugoročno finansiranje i stabilnost; komercijalne banke nastupaju kao partneri; treći sloj čine programi EU i kombinovano finansiranje koje podržava manje projekte.

Ipak, tekst ukazuje da ovakav model stvara zavisnost od međunarodnih institucija — što postaje relevantno kako tempo tranzicije raste.

Sledeći ciklus traži više kapitala nego ranije

Novi projekti signaliziraju da će naredna faza zahtevati velika ulaganja. Aukcije su već dodelile do 645 MW kapaciteta, što ukazuje na snažan rast; ukupne investicije mogu dostići između 2 i 4 milijarde evra. To će zahtevati veće uključivanje komercijalnih i institucionalnih investitora kako bi se zadovoljile potrebe za kapitalom koje sve složeniji portfoliji nameću.

Zaključak: megavati su postali pitanje strukture kapitala

Energetska tranzicija Srbije više nije samo pitanje kapaciteta već dostupnosti i strukture kapitala. Od Čibuka do novih solarnih i hibridnih sistema vidi se porast kompleksnosti: svaka sledeća faza traži više novca unapred ili bolje strukturiranje povrata kroz ugovore o prihodima. Međunarodne institucije će verovatno ostati ključne, ali pravi test zrelosti tržišta biće sposobnost domaćeg finansijskog sistema da prati tempo energetske tranzicije — prenosi virtu.energy pripremaoce teksta.