Kako bi evropsko ograničavanje mrežnih naknada moglo da preusmeri investicije u industriju i energetiku Jugoistočne Evrope

Rasprava o mrežnim naknadama, koja se na prvi pogled čini kao tema prvenstveno vezana za industriju Zapadne Evrope, mogla bi da ima dalekosežne posledice po energetska tržišta Jugoistočne Evrope, planove industrijskog razvoja i investicioni ciklus u obnovljivim izvorima. Razlog je jednostavan: investitori sve češće ne porede samo veleprodajnu cenu struje, već ukupne troškove isporučene električne energije.

Zašto mrežne tarife ulaze u investicione modele

Evropska industrijska udruženja koja predstavljaju sektore metala, hemijske industrije, cementa, đubriva i drugih energetski intenzivnih grana zatražila su ograničavanje mrežnih tarifa za električnu energiju. Argument je da rast troškova korišćenja elektroenergetske mreže postaje ozbiljna prepreka industrijskoj konkurentnosti.

Iako se debata često posmatra kroz prizmu fabrika u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i drugim državama članicama EU, njen potencijalni ishod mogao bi da utiče na odluke koje se protežu od srpskog sektora prerade bakra do crnogorskih ambicija u obnovljivim izvorima i industrijskih zona u Severnoj Makedoniji.

Evropsko širenje infrastrukture stavlja pitanje ko plaća

Pitanje dolazi u ključnom trenutku. Evropa se priprema za jedno od najvećih proširenja elektroenergetske infrastrukture u svojoj istoriji, dok vlade ubrzano sprovode elektrifikaciju, integraciju obnovljivih izvora energije, razvoj električnih vozila, proizvodnju baterija i dekarbonizaciju industrije.

Operaterima prenosnih i distributivnih sistema potrebna su stotine milijardi evra novih ulaganja. Sve češće se postavlja pitanje ko će na kraju snositi troškove te infrastrukture—odnosno kako će se mrežni troškovi preliti na krajnje potrošače.

Potencijalni rizik za konkurentsku prednost regiona

Za tešku industriju odgovor je od posebnog značaja jer su energetski intenzivni sektori već suočeni sa troškovima energije koji su znatno viši nego u konkurentskim regionima poput Sjedinjenih Američkih Država, Bliskog istoka i delova Azije. Kako mrežne naknade nastavljaju da rastu, proizvođači upozoravaju da ukupni trošak isporučene električne energije postaje važniji investicioni kriterijum od same veleprodajne cene struje.

Taj trend posebno je relevantan za Jugoistočnu Evropu. Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Severna Makedonija godinama su imale relativno konkurentne industrijske cene električne energije u poređenju sa mnogim tržištima Zapadne Evrope. U kombinaciji sa nižim troškovima rada i sve većom integracijom u evropske lance snabdevanja, to je pomagalo privlačenju investicija u proizvodnju automobilskih komponenti, preradu metala, rudarstvo, hemijsku industriju i prerađivački sektor.

Ako bi evropski mehanizam smanjio mrežne naknade za energetski intenzivne industrije, mogla bi se umanjiti ta konkurentska prednost. Investitori procenjuju nove projekte kroz celokupnu strukturu troškova—uključujući mrežne naknade, troškove balansiranja, naknade za pomoćne usluge i prenosne tarife—uz veleprodajne nabavke električne energije.

Moguća druga posledica: ubrzana elektrifikacija i veća potražnja

Ipak, predlog o nižim mrežnim troškovima može otvoriti i drugu priliku. Niži troškovi električne energije za evropske proizvođače verovatno bi ubrzali proces industrijske elektrifikacije: čeličane ulažu u elektro-lučne peći; hemijska industrija istražuje elektrifikovane proizvodne procese; postrojenjima za proizvodnju vodonika potrebne su velike količine električne energije iz obnovljivih izvora; a proizvođači baterija i data centri dodatno povećavaju potražnju širom Evrope.

Sve to ukazuje na snažan rast dugoročne potražnje za električnom energijom—trend koji Jugoistočna Evropa može pokušati da pretvori u prednost zahvaljujući resursnoj osnovi.

Gde region može dobiti vrednost: obnovljivi resursi i prekogranični tokovi

Region raspolaže nekim od najatraktivnijih obnovljivih energetskih resursa u Evropi—posebno vetrom, solarnom energijom i hidroenergijom. Veliki projekti napreduju u Srbiji, Crnoj Gori, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj. Paralelno s tim operateri prenosnih sistema proširuju međusobne interkonekcije koje bi mogle omogućiti veći izvoz električne energije ka Centralnoj Evropi.

Za Crnu Goru implikacije su posebno istaknute zbog podmorske elektroenergetskom interkonekcije između Crne Gore i Italije. Kabl omogućava direktan pristup jednom od najvećih evropskih tržišta električne energije i stvara mogućnosti za budući izvoz energije iz obnovljivih izvora. U tom kontekstu razvojni projekti obnovljivih izvora mogli bi postati još vredniji kako evropskoj industriji budu potrebne sve veće količine niskougljenične struje.

Projekti vetroelektrana u priobalnim i planinskim područjima zemlje uz proizvodnju iz hidroelektrana—uz potencijalni razvoj baterijskih sistema za skladištenje—mogli bi podržati dugoročni izvoz povezan sa strategijama industrijske dekarbonizacije širom Evrope.

Srbija: konkurentnost troškova kao uslov za nove kapacitete

U Srbiji se debata direktno prepliće sa širim industrijskim i rudarskim ambicijama države. Srbija je već domaćin velikih energetski intenzivnih postrojenja uključujući proizvodnju čelika, topljenje bakra i preradu mineralnih sirovina. Buduće investicije povezane sa litijumom, baterijskim materijalima, kritičnim mineralima i industrijskom elektrifikacijom zavisiće od konkurentnosti troškova električne energije.

Kako kompanije procenjuju nove prerađivačke kapacitete tako raste fokus na ukupnoj strukturi troškova snabdevanja: naknade za priključenje na mrežu, prenosne tarife, troškovi balansiranja, rizici ograničenja proizvodnje i dugoročna raspoloživost struje postaju ključni elementi investicionih modela.

Kritične sirovine i CBAM: dokaz o niskougljeničnoj energiji dobija na težini

Pitanje je posebno važno za projekte povezane sa evropskom strategijom razvoja kritičnih sirovina. Rafinacija bakra, prerada litijuma, obrada grafita, separacija retkih zemnih elemenata i proizvodnja prekursora za baterije opisuju se kao izrazito energetski intenzivne aktivnosti. Investitori koji razmatraju rudarske projekte sve češće analiziraju elektroenergetsku infrastrukturu uporedo sa geološkim potencijalom, regulatornim procedurama i logističkim uslovima.

Dodatno se rasprava povezuje sa sprovođenjem Mehanizma za prekogranično usklađivanje emisije ugljenika (CBAM). Evropski uvoznici počinju da analiziraju ne samo ugljenični otisak proizvoda već i pouzdanost i sledljivost električne energije korišćene u proizvodnji. Nabavka struje iz obnovljivih izvora uz garancije porekla te sistemi merenja i dokumentacija o potrošnji postaju važni komercijalni faktori.

Zbog toga buduća konkurentnost neće zavisiti samo od pristupa jeftinoj energiji već od sposobnosti da se verodostojno dokaže korišćenje niskougljenične struje.

Operateri prenosnog sistema ulaze u centar investicionog ciklusa

Operateri prenosnih sistema širom Jugoistočne Evrope mogli bi zato imati sve značajniju ulogu u novom investicionom ciklusu. U tekstu se navode kompanije poput Elektromreže Srbije (EMS) u Srbiji i Crnogorskog elektroprenosnog sistema (CGES) u Crnoj Gori kao primeri regionalnih aktera čija će važnost rasti kroz integraciju obnovljivih izvora energije, prekograničnu trgovinu strujom i podršku industrijskoj elektrifikaciji.

Šira poruka: vrednovanje projekata prelazi sa resursa na infrastrukturu

Za banke i investitore rasprava ukazuje na širu promenu načina procene projekata: obnovljivi izvori više se ne mogu vrednovati isključivo kroz kvalitet resursa, kapitalne troškove priključka na mrežu ili pretpostavljene tržišne cene struje. Sve veća pažnja posvećuje se prenosnoj infrastrukturi kao takvoj—strukturi mrežnih troškova—izloženosti ograničenjima proizvodnje—i sposobnosti elektroenergetskih sistema da podnesu buduću potražnju koju donosi šira elektrifikacija.

Zbog čega ovo menja igru za Jugoistočnu Evropu

Evropska debata o mrežnim tarifama zapravo odražava transformaciju energetskog sektora koja traje širom kontinenta: struja postaje dominantan energent za industriju, transport kao deo šireg procesa electrification-a te pojedine segmente grejanja. Kako napreduje elektrifikacija ekonomika elektroenergetskih mreža dobija status jednog od najvažnijih pitanja industrijske politike u Evropi.

Za Jugoistočnu Evropu posledice prevazilaze račune za energiju: uticaće na to gde će se graditi fabrike; gde će se odvijati prerada kritičnih mineralnih sirovina; kako će se finansirati projekti obnovljivih izvora; te koje će zemlje dobiti stratešku poziciju snabdevača evropske industrije niskougljeničnom strujom. Region ima jedinstvenu osnovu da iskoristi evropski talas elektrifikacije zahvaljujući obnovljivim resursima i prenosnim koridorima—ali će njegova buduća konkurentnost sve više zavisiti od toga kako je projektovana elektroenergetska infrastruktura i koliko košta pristup toj infrastrukturi.

Pripremljeno od strane virtu.energy