Banke sve više počinju da finansiraju fleksibilnost umesto same proizvodnje električne energije

Za veći deo buma obnovljivih izvora energije, [[PRRS_LINK_1]] su pre odobravanja finansiranja postavljale relativno jednostavno pitanje.

Koliko električne energije će projekat proizvesti?

Danas, širom Jugoistočne Evrope, zajmodavci sve češće postavljaju drugačije pitanje.

Koliko je projekat fleksibilan?

Ova razlika može delovati suptilno, ali predstavlja jednu od najznačajnijih promena u finansiranju elektroenergetskih projekata od pojave velikih obnovljivih izvora energije.

Tokom gotovo dve decenije, projektno finansiranje u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Hrvatskoj, Grčkoj i širom Balkana zasnivalo se prvenstveno na obimu proizvodnje električne energije. Investitori u vetroelektrane naručivali su studije vetropotencijala. Investitori u solarne elektrane izrađivali su procene sunčevog zračenja. Investitori u hidroelektrane modelovali su scenarije količine padavina. Finansijske institucije procenjivale su očekivanu godišnju proizvodnju izraženu u megavat-satima i na osnovu toga predviđale prihode od prodaje električne energije, prenosi Electricity.Trade.

Taj model funkcionisao je zato što je električna energija bila oskudan resurs.

Glavni izazov bio je proizvesti dovoljno energije.

Međutim, izazov sa kojim se danas suočava Jugoistočna Evropa postaje sve drugačiji.

Region proizvodi više obnovljive električne energije nego ikada ranije.

Proizvodnja iz hidroelektrana dostigla je 6.580 MW tokom druge polovine maja 2026. godine.

Proizvodnja iz solarnih elektrana dostigla je 5.632 MW.

Proizvodnja iz vetroelektrana porasla je na 2.833 MW.

Zajedno, ove obnovljive tehnologije učestvovale su sa gotovo 60% ukupne regionalne proizvodnje električne energije.

Posledica toga jeste tržište koje se sve više karakteriše obiljem umesto nestašicom.

U podnevnim satima električne energije ima sve više.

Tokom večernjih vršnih opterećenja, fleksibilnost sistema i dalje ostaje ograničen resurs.

Ova razlika suštinski menja kriterijume bankabilnosti energetskih projekata.

Nekada su zajmodavci procenjivali da li projekat može da proizvodi električnu energiju.

Danas sve više procenjuju da li projekat može da ostvaruje stabilne prihode.

Ta razlika je važna jer se proizvodnja iz obnovljivih izvora i njihova tržišna vrednost više ne kreću paralelno.

Jedna solarna elektrana može ostvariti odlične tehničke rezultate, a da pritom proizvodi energiju upravo u periodima kada su cene najniže.

S druge strane, baterijski sistem može proizvesti relativno mali broj megavat-sati, ali ostvariti znatno veće prihode koristeći tržišnu volatilnost.

Akumulaciona hidroelektrana može proizvesti manje energije na godišnjem nivou od protočne hidroelektrane, ali stvoriti veću vrednost zato što sama bira kada će proizvoditi.

Stari model nagrađivao je količinu proizvodnje.

Novi model nagrađuje vreme proizvodnje.

Ova tranzicija postaje sve vidljivija širom Jugoistočne Evrope, navodi Electricity.Trade.

U Grčkoj, rastuće učešće fotonaponskih elektrana dovodi do sve češćih perioda prekomerne ponude električne energije.

U Rumuniji, razvojni projekti u sektoru solarne energije nastavljaju da se šire, dok baterijski sistemi ulaze u fazu finansijskih pregovora.

U Bugarskoj nastaje jedno od najbrže rastućih evropskih tržišta za skladištenje energije, paralelno sa širenjem obnovljivih izvora.

U Srbiji, rast industrijske potrošnje i potreba za balansiranjem sistema povećavaju vrednost fleksibilnih postrojenja koja se nalaze uz glavne prenosne koridore.

Banke se tome prilagođavaju.

Tradicionalno finansiranje obnovljivih izvora oslanjalo se uglavnom na analizu resursnog rizika.

Merenja brzine vetra.

Studije sunčevog zračenja.

Hidrološke procene.

Ovi parametri i dalje ostaju važni, ali više nisu dovoljni.

Kreditni odbori sada sve češće procenjuju potpuno nove varijable.

Volatilnost unutar dana.

Prognoze ostvarene prodajne cene energije.

Prihode od pomoćnih sistemskih usluga.

Učešće na tržištu balansne energije.

Mogućnosti upravljanja zagušenjima mreže.

Potencijal optimizacije baterijskih sistema.

Vrednost mrežne fleksibilnosti.

Diskusija o finansiranju sve se više pomera sa inženjerskih parametara ka tržišnom ponašanju projekta.

Pre deset godina, zajmodavac koji razmatra solarni projekat uglavnom se fokusirao na procenu godišnje proizvodnje.

Danas isti zajmodavac postavlja sasvim drugačija pitanja.

Koliki procenat proizvodnje se ostvaruje tokom perioda prekomerne ponude?

Koliki se diskont očekuje u odnosu na referentnu tržišnu cenu?

Da li je moguće naknadno dodati baterijski sistem?

Da li je projekat priključen na zagušenu mrežnu tačku?

Može li postrojenje učestvovati na tržištima balansiranja?

Koliko je projekat izložen pojavama negativnih cena električne energije?

Uspon baterijskih sistema za skladištenje energije predstavlja najjasniji primer ove transformacije.

Nekada je bilo teško finansirati baterijske projekte jer su izvori prihoda bili neizvesni, a tržišni okviri nedovoljno razvijeni.

Danas je situacija sve više suprotna.

Mnogi zajmodavci posmatraju skladištenje energije kao neizostavnu komponentu budućih elektroenergetskih sistema.

Razlog je jednostavan.

Skladištenje energije monetizuje tržišnu volatilnost.

Kako raste udeo obnovljivih izvora, raste i volatilnost.

Samim tim rastu i prihodne mogućnosti baterijskih sistema.

Rezultat je da baterije sve više ispunjavaju kriterijume koje banke tradicionalno traže.

Kontinuirani novčani tokovi.

Predvidiva tržišna potreba.

Ključna sistemska funkcija.

Rastuća tražnja.

Nekoliko evropskih infrastrukturnih fondova već je počelo da usmerava značajan kapital ka fleksibilnim energetskim resursima, umesto isključivo ka proizvodnim postrojenjima, prenosi Electricity.Trade.

Isti trend postepeno stiže i u Jugoistočnu Evropu.

Slična promena dešava se i u sektoru prenosne infrastrukture.

Nekada se prenos električne energije posmatrao kao pomoćna infrastruktura.

Danas se sve više smatra strateškom imovinom.

Pojava značajnih cenovnih razlika između tržišta jasno pokazuje zašto.

Tokom maja 2026. godine prosečna cena električne energije kretala se od 81,16 evra po MWh u Albaniji do 104,53 evra po MWh u Mađarskoj.

Mogućnost prenosa električne energije između ovih tržišta stvara značajnu komercijalnu vrednost.

Prenosni kapaciteti praktično pretvaraju cenovne razlike u prihodne mogućnosti.

Banke sve više prepoznaju da bi upravljanje zagušenjima i pristup međudržavnim interkonekcijama mogli postati podjednako važni kao i sama proizvodnja električne energije.

Od novog okruženja koristi ima i hidroenergetski sektor.

Akumulacione hidroelektrane u Albaniji, Crnoj Gori, Rumuniji i Bosni i Hercegovini sve više se posmatraju kao pružaoci fleksibilnosti sistema, a ne samo kao proizvođači obnovljive energije.

Vrednost ovih postrojenja više ne zavisi isključivo od godišnje proizvodnje.

Ona zavisi od njihove sposobnosti da proizvodnju prebace u periode najveće tržišne vrednosti.

Sa aspekta finansiranja, fleksibilnost sve više postaje oblik upravljanja rizikom.

Fleksibilno postrojenje može reagovati na promene tržišnih uslova.

Nefleksibilno postrojenje to ne može.

Ova razlika postaje sve važnija kako raste udeo obnovljivih izvora energije.

Posledice se ne odnose samo na proizvođače električne energije.

Veliki industrijski potrošači postaju centralni učesnici u finansiranju energetskih projekata.

Kompanije poput HBIS-a, Linglonga i drugih velikih industrijskih potrošača sve češće obezbeđuju dugoročnu sigurnost potražnje.

Industrijski ugovori o kupovini električne energije (PPA ugovori) danas imaju ulogu sličnu nekadašnjim ugovorima sa elektroprivredama.

U pojedinim slučajevima zajmodavci mogu smatrati da je industrijska potražnja vrednija od izloženosti veleprodajnom tržištu.

Pojava Mehanizma za prekogranično usklađivanje emisija ugljenika (CBAM), zahteva za izveštavanje o emisijama i korporativnih obaveza dekarbonizacije dodatno jača ovaj trend.

Banke sve češće procenjuju ne samo proizvodnju energije već i njenu dokumentovanu sledljivost.

Projekti koji mogu obezbediti proverljivu obnovljivu energiju, garancije porekla, validirano merenje i izveštavanje u skladu sa regulatornim zahtevima mogli bi ostvariti povoljnije uslove finansiranja.

Sama električna energija postaje samo jedan deo proizvoda.

Dokumentacija postaje drugi jednako važan deo.

Ova evolucija stvara novu kategoriju infrastrukturnih investicija.

Najatraktivniji projekti više nisu nužno oni koji proizvode najveći broj megavat-sati.

Naprotiv, to su često projekti koji mogu smanjiti volatilnost, povećati fleksibilnost sistema, podržati industrijsku potrošnju ili unaprediti efikasnost prenosa električne energije.

Ova promena podseća na širu transformaciju koja se odvija u infrastrukturnom finansiranju.

Aerodromi se sve više finansiraju kao logistički centri, a ne samo kao piste.

Data centri se finansiraju kao digitalna infrastruktura, a ne samo kao objekti.

Energetska postrojenja se sve više finansiraju kao platforme za fleksibilnost sistema, a ne samo kao proizvođači električne energije.

Za Jugoistočnu Evropu posledice su dalekosežne.

Region ostaje jedno od najbrže rastućih evropskih tržišta obnovljive energije.

Očekuje se da će tokom naredne decenije milijarde evra biti investirane u solarne elektrane, vetroelektrane, sisteme za skladištenje energije i prenosnu infrastrukturu.

Međutim, projekti koji budu privlačili najveće interesovanje investitora i banaka možda neće biti oni koji proizvode najviše električne energije.

To će verovatno biti projekti koji mogu rešavati probleme nastale usled obilja električne energije.

Ta razlika ubrzano postaje jedno od ključnih obeležja naredne faze evropske energetske tranzicije, zaključuje Electricity.Trade.

Banke su tokom prve revolucije obnovljivih izvora finansirale proizvodnju energije.

Sve više, tokom druge revolucije finansiraju fleksibilnost energetskog sistema.