U svetlu sve prisutnijih problema unutar Elektroprivrede Srbije (EPS), jasno je da se suočavamo sa ozbiljnom energetskom krizom. Ovaj nacionalni javni preduzetnik, decenijama percipiran kao stub srpske elektroenergetske sigurnosti, danas se nalazi na ivici kolapsa. Sa povećanjem zavisnosti od uvoza struje i stagnacijom ključnih investicija, pitanje održivosti EPS-a postalo je centralna tema diskusije među političkom elitom, industrijom i širokom javnošću.

Strukturne slabosti koje dovode do krize

Godine zanemarivanja ulaganja dovele su do toga da EPS ne može adekvatno odgovoriti na savremene izazove tržišta. Poslednja značajnija nova proizvodna kapaciteta nisu puštena u rad više od tri decenije. Dok su susedne zemlje investirale u obnovljive izvore energije i modernizaciju svojih mreža, Srbija ostaje vezana za lignit koji nije sposoban da zadovolji rastuće potrebe potrošnje.

Kritične rekonstrukcije elektrana često su odlagane zbog nedostatka sredstava ili nesporazuma sa izvođačima radova, što dodatno pogoršava situaciju unutar sistema koji već pati od zastare opreme i tehničkih kvarova.

Povećani troškovi i smanjenje prihoda

Ekonomski pritisci na EPS stalno rastu; smanjena likvidnost, porasli troškovi nabavke energenata te neprilagođene tarife direktno utiču na finansijski položaj kompanije. U poslednjim godinama evidentirano je kako EPS troši stotine miliona evra na hitne nabavke struje umesto da ulaže sredstva potrebna za razvoj novih kapaciteta ili rekonstrukciju postojećih objekata.

Takve odluke vode ka paradoksalnoj situaciji gde Srbija plaća više za energiju nego što bi to bilo slučaj kada bi ranije investirala u svoje resurse.

Složenost upravljanja: Gde leži odgovornost?

Dilema o tome ko snosi odgovornost postavlja se kao ključno pitanje bez rešenja tokom proteklih godina. Uprkos reformama uvedenim 2023. godine—koje imaju za cilj unapređenje profesionalizma kroz novo formiranu Skupštinu EPS-a pod upravom Ministarstva energetike—upravljanje ostaje ambivalentno zbog političkog uticaja vlasti nad strateškim odlučivanjem.
Ko će biti odgovoran ukoliko projekti zapnu? Da li ministar kojem pripada strategijska kontrola ili menadžment zadužen za izvršenje tih planova?

Nedostatak dugoročne strategije razvoja

Budući oslonac srpske energetike zasniva se takođe na izradi dokumentovanog plana razvoja do 2030/2035.godine. Bez ovog plana EMS neće moći definisati ciljeve mešavine različitih izvora energije niti uspostaviti prioritete modernizacije postojećih objekata.

• – Nejasni planovi otežavaju privlačenje stranog kapitala;
• – Nedavne promene regulative takođe komplikuju procese pregovaranja s međunarodnim partnerima;
• – Susedi poput Rumunije već imaju konkretne puteve dekarbonizacije dok Srbija stagnira u ambivalenciji.

Pogled napred: Ključne mere reforme

S obzirom na trenutnu situaciju, EPS mora implementirati niz ključnih reformi:

– Razvijanje savremenog baznog kapaciteta;
– Velika rehabilitacija hidropotencijala;
– Fleksibilne gasne jedinice kao rezervni sistem;
– Integracija obnovljivih izvora uz jačanje infrastrukture.

Uz stabilan pristup politici koja depolitizira donošenje važnih odluka o tarifama potrebna nam je konstrukcija realističnog okvira cenovne politike kako bismo sprečili buduću zavisnost od inostranstva po pitanju električne energije..

Što pre krenemo ka ovim promenama , bolja će biti perspektiva naše energetske nezavisnosti .