Proširenje LNG terminala na Krku: Hrvatska povećava kapacitet, ali zadržava rezervu za nepredvidive šokove

Proširenje LNG terminala na Krku trebalo bi da dodatno učvrsti ulogu Hrvatske kao jednog od ključnih pravaca snabdevanja gasom za centralnu i jugoistočnu Evropu—ali plan istovremeno pokazuje i koliko je fleksibilnost važna u tržištu koje je i dalje izloženo globalnim poremećajima.

Povećanje kapaciteta i nastavak radova na gasovodima

Hrvatska očekuje da će tokom drugog kvartala 2027. godine povećati godišnji kapacitet uvoza prirodnog gasa za dodatnih milijardu kubnih metara na LNG terminalu na Krku. LNG Hrvatska je završila svoj deo investicije u proširenje, dok operator transportnog sistema Plinacro nastavlja radove na približno 250 kilometara gasovoda potrebnih da se veće količine gasa prenesu kroz hrvatsku i regionalnu gasnu mrežu.

Po završetku preostalih deonica gasovoda, njihovom testiranju i dobijanju svih potrebnih dozvola, očekuje se rast komercijalnog kapaciteta sa 3,5 milijardi kubnih metara na između 4,3 i 4,5 milijardi kubnih metara godišnje.

Tehnički maksimum vs. komercijalna ponuda

Terminal tehnički može da preradi oko 6,1 milijardu kubnih metara gasa godišnje. Ipak, operater ne planira da celokupan tehnički kapacitet ponudi tržištu: deo će biti zadržan kao operativna rezerva za slučajeve nepovoljnih vremenskih uslova, kvarova na opremi, hitnih potreba za snabdevanjem ili drugih poremećaja.

U obrazloženju plana naglašava se da bi punjenje terminala na maksimalnom tehničkom kapacitetu povećalo obim isporuka, ali bi istovremeno smanjilo fleksibilnost u upravljanju kašnjenjima ili prihvatu hitnih LNG isporuka bez ugrožavanja već ugovorenih isporuka. Drugim rečima, rezerva ima komercijalni značaj upravo zato što obezbeđuje dostupnost kada tržišni mehanizmi zakažu.

Tržišna neizvesnost i indirektni pritisci cena

Direktor Ivan Fugaš naveo je da planirane LNG isporuke i dalje stižu i istovaraju se bez problema uprkos obnovljenoj neizvesnosti na globalnom tržištu tečnog prirodnog gasa izazvanoj tenzijama oko Hormuškog moreuza. U tekstu se podseća da je pre poslednjih poremećaja Evropa iz Katara uvozila svega 10 do 12 odsto svojih LNG isporuka, pa je njena direktna izloženost bila manja nego kod azijskih tržišta koja u većoj meri zavise od LNG-a.

Ipak, indirektni efekti ostaju značajni: veća konkurencija za raspoložive LNG terete može podići cene gasa u Evropi čak i kada fizičke isporuke nisu ugrožene. Terminal na Krku time obezbeđuje veću raznovrsnost pravaca snabdevanja za Hrvatsku i susedna tržišta, ali ne može potpuno da izoluje kupce od kretanja globalnog LNG tržišta.

Dugoročne rezervacije i potražnja van ruskog pravca

Postojeći komercijalni kapacitet terminala u potpunosti je rezervisan do 1. oktobra 2037. godine. Za period između 2037. i 2040. godine na raspolaganju ostaje oko 1,5 milijardi kubnih metara godišnjeg kapaciteta, pri čemu operater ne očekuje da će ti kapaciteti odmah biti ugovoreni.

Dugoročne rezervacije treba da omoguće predvidljivije iskorišćenje terminala i podrže ekonomsku opravdanost proširenja. One istovremeno potvrđuju snažnu regionalnu potražnju za alternativnim pravcima snabdevanja gasom koji nisu zasnovani na ruskom gasu i koji preko Hrvatske vode ka Mađarskoj, Sloveniji i drugim tržištima centralne Evrope.

Značaj transportne mreže za skladišta i evropske zahteve

Trenutno oko 70 odsto gasa koji ulazi u hrvatski transportni sistem stiže upravo preko LNG terminala na Krku. Zbog toga terminal ima ključnu ulogu u punjenju hrvatskih podzemnih skladišta gasa i u ispunjavanju evropskih zahteva o nivoima zaliha.

Strateška vrednost proširenja neće zavisiti samo od povećanja regasifikacionog kapaciteta: presudan faktor biće sposobnost transportne mreže da dodatne količine gasa prenese kroz Hrvatsku dalje prema susednim državama. Zato su radovi koje izvodi Plinacro jednako važni kao i samo proširenje terminala.

Konkurencija među izvorima i otpornost sistema

Veći kapacitet pravca preko Krka mogao bi dodatno pojačati konkurenciju između LNG-a, gasa iz gasovoda i skladištenih količina širom regiona. Istovremeno, mogao bi poboljšati sigurnost snabdevanja industrijskih potrošača i proizvođača električne energije koji su još izloženi kratkoročnim poremećajima na tržištu prirodnog gasa.

Iako odluka da se deo tehničkog kapaciteta zadrži kao operativna rezerva smanjuje maksimalni komercijalni prihod terminala, tekst naglašava da ona značajno povećava otpornost celokupnog sistema—jer se kod infrastrukture strateškog značaja vrednost rezervnog kapaciteta ogleda upravo u njegovoj dostupnosti kada uobičajeni tržišni mehanizmi više ne mogu pouzdano obezbediti snabdevanje.