Povratak gasne infrastrukture u Jugoistočnoj Evropi

Na prvi pogled, izgleda da [[PRRS_LINK_1]] gubi bitku za budućnost energetskog sistema Jugoistočne Evrope.

Proizvodnja iz solarnih elektrana dostigla je 5.632 MW tokom druge polovine maja 2026. godine.

Proizvodnja iz hidroelektrana iznosila je u proseku 6.580 MW.

Proizvodnja iz vetroelektrana porasla je na 2.833 MW.

Proizvodnja iz termoelektrana na ugalj nastavila je da opada.

Broj projekata za skladištenje energije u baterijskim sistemima ubrzano je rastao širom regiona.

Političari su sve češće govorili o dekarbonizaciji, obnovljivim izvorima energije i ciljevima klimatske neutralnosti.

U takvom okruženju činilo se da je prirodni gas osuđen na sve manju ulogu.

Međutim, događaji koji se odvijaju širom Jugoistočne Evrope pričaju sasvim drugačiju priču.

Dok su medijski naslovi fokusirani na obnovljive izvore energije, milijarde evra se tiho ulažu u gasnu infrastrukturu, prenosi Electricity.Trade.

Novi gasovodi.

Nove interkonekcije.

Novi LNG pravci snabdevanja.

Novi transportni koridori.

Nova skladišta gasa.

Umesto da nestaje, prirodni gas dobija novu ulogu.

Njegova funkcija se menja – od bazne proizvodnje električne energije ka strateškoj fleksibilnosti sistema.

A upravo bi ta promena mogla učiniti gasnu infrastrukturu važnijom nego što je bila godinama unazad.

Najjasniji dokazi pojavili su se tokom maja.

Više strateških projekata napredovalo je istovremeno.

Vertikalni gasni koridor između Grčke, Bugarske i Rumunije približio se novoj fazi proširenja.

Nastavljena su unapređenja prenosnih kapaciteta između Bugarske i Rumunije.

Hrvatska i Slovenija postigle su dogovor o povećanju prekograničnih gasnih kapaciteta.

Grčki operator sistema DESFA pustio je u rad novi gasovod u Zapadnoj Makedoniji.

Srbija je potvrdila napredak u pripremi budućih gasnih interkonekcija sa Rumunijom i Severnom Makedonijom.

Posmatrani zajedno, ovi projekti predstavljaju jedno od najvećih širenja gasne infrastrukture u Jugoistočnoj Evropi još od perioda nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Razlog je jednostavan.

Energetska tranzicija regiona sve više zahteva fleksibilnost.

A fleksibilnost sve više zahteva prirodni gas.

Prva faza evropske energetske tranzicije bila je usmerena na zamenu uglja obnovljivim izvorima energije.

Druga faza usmerena je na balansiranje obnovljivih izvora.

Ova razlika je od ključnog značaja.

Solarne elektrane proizvode energiju kada ima sunca.

Vetroelektrane zavise od vremenskih prilika.

Hidroelektrane zavise od hidroloških uslova.

Nijedan od ovih izvora ne može garantovati proizvodnju u svakom trenutku.

Zbog toga elektroenergetski sistemi zahtevaju rezervne kapacitete.

Nekada je najveći deo te fleksibilnosti obezbeđivao ugalj.

Danas njegova uloga ubrzano slabi.

Prosečna regionalna proizvodnja iz uglja pala je na 4.071 MW tokom druge polovine maja.

Cena emisije ugljen-dioksida iznosila je u proseku oko 77,18 evra po toni.

Troškovi usklađivanja sa ekološkim propisima nastavljaju da rastu.

Stepen iskorišćenosti termoelektrana nastavlja da opada.

Ekonomika proizvodnje postaje sve izazovnija.

Prirodni gas sve više popunjava nastali prostor.

Ne zato što je jeftin.

Prosečna cena gasa na austrijskom tržištu tokom maja iznosila je približno 49,85 evra po MWh.

Njegova vrednost proizlazi iz fleksibilnosti.

Savremena gasna turbina može veoma brzo povećati ili smanjiti proizvodnju.

Može se brzo pokrenuti.

Može reagovati na promene u proizvodnji iz obnovljivih izvora.

Može stabilizovati frekvenciju sistema.

Može obezbediti rezervne kapacitete.

Može doprineti sigurnosti snabdevanja.

Sve ove karakteristike postaju vrednije kako raste udeo obnovljivih izvora energije.

Zbog toga investicije u infrastrukturu ubrzano rastu.

Vertikalni gasni koridor predstavlja najbolji primer.

Njegov cilj je transport gasa iz LNG terminala u Grčkoj preko Bugarske i Rumunije ka Centralnoj Evropi.

Jugoistočna Evropa je istorijski bila zavisna od pravca snabdevanja istok–zapad.

Nova infrastruktura stvara fleksibilnost u pravcu sever–jug.

Takva diverzifikacija povećava energetsku bezbednost i unapređuje tržišnu konkurenciju.

Strateške posledice su značajne.

LNG koji stiže preko terminala u Aleksandrupolisu, Revitusi i potencijalnim budućim terminalima sve uspešnije konkuriše tradicionalnim cevovodnim isporukama.

Konkurencija obično dovodi do nižih cena.

Niže cene gasa povećavaju konkurentnost industrije.

A industrijska konkurentnost ostaje jedan od najvažnijih ekonomskih prioriteta regiona.

Sličnu ulogu ima i hrvatski gasni sistem.

LNG terminal na Krku postao je jedna od najvažnijih energetskih tačaka Jugoistočne Evrope.

Povećanje gasnih kapaciteta između Hrvatske i Slovenije jača pristup tržištima Centralne Evrope i unapređuje sigurnost snabdevanja u čitavom regionu.

Istovremeno, razvoj gasne strategije Srbije odražava šire regionalne trendove.

Nekada je srpska gasna infrastruktura bila usmerena pre svega na sigurnost snabdevanja.

Danas se fokus sve više širi ka regionalnoj integraciji.

Buduće interkonekcije sa Rumunijom i Severnom Makedonijom povećavaju otpornost sistema i stvaraju nove komercijalne mogućnosti.

Pristup većem broju pravaca snabdevanja smanjuje rizike zavisnosti i povećava fleksibilnost trgovanja.

Rumunija zauzima jedinstvenu poziciju u ovom novom gasnom okruženju.

Razvoj projekta Neptun Dip u Crnom moru mogao bi iz temelja promeniti gasni bilans zemlje.

U kombinaciji sa postojećom infrastrukturom i interkonekcijama, Rumunija bi mogla postati i veliki proizvođač i značajno tranzitno tržište prirodnog gasa.

Posledice sežu daleko izvan elektroenergetskog sektora.

Gasna infrastruktura sve više postaje deo industrijske politike.

Mnoge energetski intenzivne industrije i dalje je teško potpuno elektrifikovati.

Hemijska industrija.

Proizvodnja đubriva.

Metalurgija.

Određeni proizvodni procesi.

Ove industrije zahtevaju pouzdano snabdevanje energijom i često direktno ili indirektno zavise od prirodnog gasa.

Kako se Jugoistočna Evropa takmiči za nove industrijske investicije, gasna infrastruktura postaje važan deo jednačine konkurentnosti, piše Electricity.Trade.

Odnos između prirodnog gasa i obnovljivih izvora energije često se pogrešno tumači.

Oni se često predstavljaju kao konkurenti.

U stvarnosti sve više funkcionišu kao partneri.

Svaki novi gigavat solarne energije povećava potrebu za balansiranjem sistema.

Svaka nova vetroelektrana stvara dodatne zahteve za fleksibilnošću.

Gasna infrastruktura pomaže da se ti zahtevi ispune.

Rezultat je svojevrstan paradoks.

Uspeh obnovljivih izvora često povećava strateški značaj fleksibilnih gasnih sistema.

Ova dinamika sve više utiče na investicione odluke.

Energetske kompanije koje su se nekada fokusirale uglavnom na proizvodne kapacitete danas posmatraju integrisane sisteme.

Obnovljivi izvori energije.

Skladištenje energije.

Prirodni gas.

Prenosna mreža.

Digitalni sistemi upravljanja.

Cilj više nije maksimalna proizvodnja.

Cilj je maksimalna pouzdanost i fleksibilnost sistema.

I banke prilagođavaju svoje pristupe.

Nekada je finansiranje gasne infrastrukture bilo zasnovano prvenstveno na očekivanom rastu potrošnje.

Danas se investiciona logika sve više zasniva na sistemskoj vrednosti.

Da li gasovod povećava sigurnost snabdevanja?

Da li podstiče integraciju tržišta?

Da li omogućava širenje obnovljivih izvora energije?

Da li povećava konkurentnost industrije?

Odgovori na ova pitanja sve više određuju finansijske odluke.

Ne može se zanemariti ni geopolitička dimenzija.

Energetska kriza pokazala je rizike povezane sa koncentrisanim izvorima snabdevanja.

Diverzifikacija je postala strateški cilj širom Evrope.

Širenje gasne infrastrukture u Jugoistočnoj Evropi direktno doprinosi tom cilju.

Više pravaca snabdevanja.

Više LNG pristupnih tačaka.

Više interkonekcija.

Više mogućnosti za trgovinu.

Zajedno stvaraju otporniji regionalni energetski sistem.

Rezultat je gasni sektor koji se suštinski razlikuje od onoga koji je postojao pre deset godina.

Budućnost prirodnog gasa u Jugoistočnoj Evropi verovatno neće biti definisana velikim rastom bazne proizvodnje električne energije.

Biće definisana fleksibilnošću.

Balansiranjem.

Sigurnošću.

Industrijskom konkurentnošću.

Integracijom tržišta.

Podrškom obnovljivim izvorima energije.

Sve ove funkcije mogle bi se pokazati vrednijim od samog rasta potrošnje.

Energetska tranzicija ne eliminiše gasnu infrastrukturu.

Ona redefiniše njenu svrhu.

Kako se proizvodnja iz obnovljivih izvora nastavlja širiti, a tržišta električne energije postaju sve volatilnija, vrednost fleksibilnosti nastaviće da raste.

A u Jugoistočnoj Evropi prirodni gas ostaje jedan od najvažnijih izvora fleksibilnosti.

Njegova uloga se menja.

Ali infrastruktura koja ga podržava postaje strateški važnija nego ikada ranije.