Zapadni Balkan na raskrsnici: pouzdanost uglja, CBAM trošak i rizik od „zaglavljene“ imovine

Ugalj ostaje jedno od najtežih pitanja elektroenergetskog sektora Zapadnog Balkana: nije samo zastareo izvor energije, već i oslonac za domaću proizvodnju, zaposlenost, sistemsku inerciju i političku stabilnost. Problem za investitore i kreatore politika je što se ta uloga ne može zameniti jednim potezom—posebno kada hidrološka proizvodnja padne ili kada su uvoz i solarni kapaciteti nedovoljni.

Zašto je ugalj još „sidro“ sistema

U nekoliko elektroenergetskih sistema regiona ugalj obezbeđuje domaću proizvodnju električne energije, upravljive (dispatchable) kapacitete i stabilnost u trenucima kada hidroenergija nije na nivou. Njegova funkcija je ugrađena ne samo u tehnički rad mreže, već i u regionalne ekonomije i društvene strukture, zbog čega energetska tranzicija ima istovremeno tehnološku i političko-ekonomsku dimenziju.

Izloženost regiona je značajna: Kosovo, Srbija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Crna Gora u velikoj meri zavise od uglja u proizvodnji električne energije. Albanija je izuzetak jer se njen sistem zasniva na hidroenergiji.

Dilema pouzdanosti: gašenje bez zamene nosi rizik

Termoelektrane na ugalj su opisane kao zastarele, često neefikasne i visoko emisione. Ipak, one obezbeđuju stabilnu proizvodnju kada je hidrološka proizvodnja niska, kada je uvoz skup ili kada solarna energija nije dostupna. Zato bi gašenje kapaciteta bez adekvatne zamene sistemske uloge stvorilo rizik po sigurnost snabdevanja.

Ekonomija tranzicije se menja: CBAM kao dodatni trošak

Istovremeno slabi ekonomska održivost uglja. Mehanizam Evropske unije za prekogranično usklađivanje emisija ugljenika (CBAM) uvodi dodatne troškove za električnu energiju iz ugljenično intenzivnih sistema prilikom izvoza u EU. Prema navodima agencije Reuters, električna energija iz termoelektrana u Zapadnom Balkanu biće skuplja za uvoznike u EU zbog CBAM-a, što smanjuje njenu konkurentnost na evropskom tržištu.

To je važno jer su izvozna tržišta istorijski pomagala stabilnosti prihoda elektroprivreda u pojedinim državama. Ako električna energija iz uglja postane manje konkurentna, termoelektrane gube deo komercijalnog oslonca—mogu ostati potrebne za domaće snabdevanje, ali postaju teže za finansiranje, modernizaciju i političko opravdanje.

Ekološki standardi i finansiranje pooštravaju pritisak

Dodatni teret dolazi iz ekoloških standarda: mnogi ugljeni kapaciteti zahtevaju značajna ulaganja kako bi ispunili propise o emisijama i zaštiti životne sredine. Paralelno s tim, finansijske institucije sve manje su spremne da finansiraju projekte vezane za ugalj. Čak i kada gorivo tehnički ostaje dostupno, rastu troškovi kapitala i regulatorni teret.

Šta mora da zameni „baznu“ funkciju

Zbog svega navedenog tranzicija nije pitanje da li će ugalj trpeti pritiske—već šta će zameniti njegovu funkciju baznog i upravljivog kapaciteta. Samo solarna energija nije dovoljna; ni vetar sam po sebi ne može pokriti potrebe. Hidroenergija pomaže, ali je ograničena hidrološkim uslovima. Gas može pružiti fleksibilnost uz rizike povezane sa cenom goriva i zavisnošću od uvoza. Baterijski sistemi su ključni za kratkoročnu fleksibilnost, ali ne mogu potpuno zameniti višednevnu sigurnost snabdevanja. Upravljanje potrošnjom može smanjiti vršne terete, ali zahteva razvijeno tržište i aktivno uključivanje potrošača.

Realni put tranzicije zato traži kombinaciju rešenja: obnovljive izvore energije, skladištenje, modernizaciju mreže i regionalnu integraciju tržišta; fleksibilnu hidroenergiju; ograničenu fleksibilnu termalnu rezervu; upravljanje potrošnjom; energetsku efikasnost; kao i ciljanu podršku regionima zavisnim od uglja. U tekstu se takođe navodi potreba razmatranja domaćih sistema cene ugljenika—jer bi korišćenje prihoda od emisija unutar zemlje moglo biti efikasnije nego plaćanje na granici EU.

Socijalna dimenzija: investicije pre zatvaranja

Socijalni aspekt tranzicije ne može biti zanemaren. Regionima zavisnim od uglja potrebne su investicije pre zatvaranja rudnika i termoelektrana—radnicima su potrebne obuke i prekvalifikacije, opštinama alternativni izvori prihoda, a elektroprivredama kredibilni planovi investicija. Neuređena tranzicija povećala bi politički otpor i ugrozila sigurnost snabdevanja.

Kako ovo izgleda kroz prizmu investitora

Za investitore rizik tranzicije iz uglja treba posmatrati istovremeno kao pretnju i kao priliku. Negativna strana uključuje potencijalno „zaglavljenu“ (stranded) imovinu, rast troškova usklađivanja sa propisima i gubitak izvoznog tržišta. Prilika leži u infrastrukturi koja treba da zameni postojeće kapacitete: obnovljivim izvorima energije, baterijskim sistemima, prenosnoj mreži; modernizaciji daljinskog grejanja; prenameni rudarskih područja; te fleksibilnim kapacitetima koji mogu da drže sistem stabilnim.

Poruka vladama: odlaganje bez pripreme je najskuplje

Tekst upozorava da je za vlade najgora strategija odlaganje bez pripreme. Zastareli ugljeni kapaciteti ne postaju pouzdaniji s vremenom, a CBAM neće nestati zbog političke složenosti—odlaganje samo kompresuje tranziciju u kraći period koji će biti skuplji.

Ugalj može ostati deo energetskog miksa Zapadnog Balkana još neko vreme, ali njegova strateška uloga slabi: budući elektroenergetski sistem će zahtevati pouzdanost sve više kroz portfelje fleksibilnosti umesto kroz oslanjanje na jedno gorivo. Poslednje snažno uporište uglja nije ukupna proizvodnja već upravljivi kapacitet—upravo tu funkciju region mora da zameni.