Energetski šok vraća rizik u priču o nižoj inflaciji i jeftinijem kapitalu

Krhka očekivanja da će globalna ekonomija ući u period niže inflacije i jeftinijeg kapitala suočila su se s novim udarom: obnovljena nestabilnost na području Persijskog zaliva podigla je cene nafte, gasa i električne energije. Efekat je posebno osetljiv jer se dešava upravo kada su centralne banke počele da razmatraju popuštanje monetarne politike, čime se ponovo naglašava veza između fizičke energetske bezbednosti, potrošačkih cena i troškova ulaganja.

Usporavanje rasta i veći teret za zemlje koje zavise od uvoza

Prognoze ukazuju da bi globalni privredni rast trebalo da uspori sa 2,9% u 2025. na oko 2,5% u 2026. godini. Za zemlje u razvoju očekuje se još izraženije usporavanje—sa 4,4% na približno 3,6%. Razlika je važna za investitore jer razvijene ekonomije uglavnom raspolažu većim strateškim rezervama, stabilnijim valutama i većim fiskalnim kapacitetom za zaštitu potrošača i privrede. Nasuprot tome, zemlje koje energiju u velikoj meri uvoze morale bi da apsorbuju šok kroz slabljenje deviznog kursa, pogoršanje trgovinskog bilansa, smanjenje subvencija ili povećano javno zaduživanje.

Kako rast cena energenata stiže do industrije, hrane i tražnje

Nafta ostaje najvidljiviji kanal prenosa energetskog šoka. Rast cena sirove nafte brzo se preliva na drumski saobraćaj, avijaciju, poljoprivrednu mehanizaciju, građevinsku opremu i međunarodni transport. Gas deluje drugačije, ali može imati snažan uticaj na konkurentnost industrije: njegova cena direktno utiče na proizvodnju električne energije i đubriva, kao i na hemijsku industriju, metalurgiju, keramiku, staklarsku industriju i prehrambeni sektor.

Kako istovremeno rastu cene gasa i električne energije, kompanije se suočavaju s dvostrukim pritiskom—višim troškovima proizvodnje i većim potrebama za obrtnim kapitalom. Sekundarni efekti postaju sve značajniji: skuplji prirodni gas povećava troškove proizvodnje đubriva koji se kasnije odražavaju na cene hrane; više cene dizela podižu troškove logistike kroz poljoprivredu i industriju. Energetski intenzivne firme moraju ili da prenesu deo troška na kupce ili da prihvate niže profitne marže. Domaćinstva potom smanjuju potrošnju neosnovnih proizvoda i usluga, što slabi tražnju izvan energetskog sektora.

Kamatne stope ostaju visoke duže nego što tržište želi

Takav mehanizam prenosa komplikuje perspektivu kamatnih stopa. Evropska centralna banka (ECB) zadržala je osnovne kamatne stope nepromenjenim, ali je ukazala da bi dugotrajniji inflatorni pritisci povezani s energentima mogli da utiču na buduće odluke o monetarnoj politici. Federalne rezerve (Fed) su takođe zadržale kamatne stope na julskom sastanku dajući prednost stabilnosti cena u odnosu na tržišna očekivanja o popuštanju monetarne politike.

U praksi to znači okruženje viših kamatnih stopa tokom dužeg perioda—što povećava troškove finansiranja infrastrukture, proizvodnje, nekretnina i projekata čiste energije.

Paradox ulaganja: potrebna tranzicija, skuplji kapital

Kako bi odgovorile na rizik volatilnosti energenata, vlade moraju ubrzati ulaganja u elektroenergetske mreže, skladištenje energije, LNG terminale, prekogranične interkonekcije, domaću proizvodnju energije i energetsku efikasnost industrije. Međutim, sam energetski šok istovremeno podiže cenu finansiranja tih projekata. Posebno su ugroženi projekti sa dugim periodima razvoja i odloženim prihodima: relativno male promene diskontne stope mogu značajno smanjiti očekivane prinose kapitala i kapacitet za zaduživanje.

Zemlje jugoistočne Evrope među najosetljivijima

Jugoistočna Evropa nalazi se među regionima koji su najizloženiji ovakvim pritiscima. Većina ekonomija u regionu uvozi najveći deo potrebne nafte i zavisi—u različitoj meri—od uvoznog gasa, električne energije i derivata nafte. Njihova domaća tržišta su manja, energetski sistemi slabije povezani, a fiskalni prostor za zaštitu potrošača uži nego u zapadnoj Evropi.

Zbog toga volatilnost cena energije brzo utiče na inflaciju, stanje tekućeg računa, konkurentnost kompanija i kreditni rizik privrede—što menja računicu investitora kada procenjuju održivost troškova nabavke energenata i sposobnost servisiranja duga.

Investiciona logika se pomera ka otpornosti sistema

Razlika se sve manje pravi samo između fosilnih goriva i obnovljivih izvora energije. Kapital sve više vrednuje projekte koji jačaju otpornost energetskog sistema—fleksibilnu proizvodnju električne energije, baterijska skladišta, reverzibilne hidroelektrane—kao i efikasnija industrijska postrojenja koja smanjuju potrošnju energije. U isto vreme naglasak raste na ojačanim elektroenergetskim mrežama i diversifikovanim pravcima snabdevanja energijom.

Konačno, energetska bezbednost postaje direktan faktor koji utiče na cenu kapitala: buduće investicije neće se vrednovati samo prema količini energije koju mogu da proizvedu već prema njihovoj sposobnosti da ekonomijama obezbede stabilnost, konkurentnost i otpornost na nove energetske šokove.