CBAM od 2026. menja računicu izvoza i uvoza struje u Srbiji: ugljenik ulazi u marže

Trgovina električnom energijom Srbije ulazi u period u kojem se finansijska logika tržišnih transakcija pomera: od oslanjanja na geografske razlike ka obračunu koji uključuje ugrađene emisije. Ključni katalizator je početak primene EU mehanizma za prilagođavanje na granici zbog ugljenika (CBAM) na uvoz električne energije iz januara 2026, što će uticati i na to kako kupci i prodavci formiraju ponude.

Za izvoz iz Srbije naročito je važno da će električna energija koja se plasira na EU tržišta biti predmet CBAM izveštavanja, a potom i finansijskih obaveza vezanih za ugrađene emisije. Pošto je proizvodnja u Srbiji i dalje dominantno zasnovana na lignitu, dodatni trošak ugljenika direktno zadire u konkurentnost izvoza.

Šta CBAM uvodi izvozu: standardni faktori i realan pritisak na marže

Struktura proizvodnje ostaje visoko ugljenično intenzivna: oko 61% lignita, približno 5% gasa i nešto više od 30% niskougljeničnih izvora, pre svega hidroenergije. Prema trenutnoj CBAM metodologiji, primenjuju se standardni faktori emisije zasnovani na fosilnom delu sistema, pa se većina srpskog izvoza tretira kao energija sa visokim emisijama — osim ako ne postoji drugačije dokazivanje.

Kada se to spoji sa nivoima EU ETS-a, dobija se značajna slika dodatnog opterećenja. Sa cenama emisija u rasponu od 65–95 euro/tCO₂, procenjeni dodatni trošak ugljenika za srpski izvoz može dostići oko 65–95 euro/MWh. Čak i uz korišćenje prosečnog faktora emisije sistema, implicirani trošak ostaje između 40–60 euro/MWh.

U poređenju sa regionalnim veleprodajnim cenama oko 100 euro/MWh, komponenta ugljenika više nije marginalna stavka. U scenarijima viših cena, opterećenja sistema ili transakcija koje uključuju nižu ugljeničnu intenzivnost, efekat može biti ublažen — ali očekivanje je da će CBAM postupno suziti prostor za dobit kroz izvoz baziran na uglju.

Konačna posledica: trgovina postaje zavisna od “ugljenične” konkurentnosti

Taj pomeraj praktično uklanja istorijsku prednost koju je Srbija imala kada je proizvodnja iz uglja bila povezana s niskim troškovima za izvoz. Umesto toga, trgovanje postaje sve više zavisno od sposobnosti da se ponudi energija čiji su emisijski profili konkurentni — odnosno da ekonomija izvoza bude bliža logici unutrašnjeg tržišta EU gde se vrednuje “cena prilagođena ugljeniku”, fleksibilnost portfolija i transparentnost emisija.

Zbog čega raste pritisak i sa strane uvoza: indirektno “uključivanje” cene kroz region

Iako CBAM nije direktno primenljiv na električnu energiju koja ulazi u Srbiju, mehanizam ipak vrši pritisak preko tržišne veze regiona. Razlog leži u tome što susedna EU tržišta poput Rumunije i Mađarske već uključuju pune troškove EU ETS emisija u svoje veleprodajne cene električne energije.

Zato srpske uvozne cene sve više prate nivoe koji uključuju ugljenik, a ne samo čiste troškove energije. Podaci o cenama ukazuju na ovu konvergenciju: rumunsko day-ahead tržište imalo je prosečnu cenu oko 114 euro/MWh tokom 2025, dok je prosečna godišnja bazna cena na SEEPEX-u (u Srbiji) bila blizu 99 euro/MWh. Kako troškovi ugljenika bivaju sve vidljiviji ugrađeni u susedne tokove, očekuje se strukturno rast “uvoznog cenovnog pariteta” u Srbiji.

Pojednostavljen model prenosa pokazuje razmere efekta: uz pretpostavku delimičnog prenosa EU troškova ugljenika na regionalne cene, referentne uvozne cene mogle bi porasti za približno 15–70 euro/MWh, zavisno od nivoa cena ugljenika i uslova trgovine. Ekonomski rezultat opisuje dvostruki udarac — izvoz postaje manje konkurentan zbog troškova ugljenika dok istovremeno uvoz poskupljuje jer sistemi internalizuju te troškove.

Kako trgovačke strategije reaguju i gde nastaje potražnja za “niskougljeničnom” strujom

Suočeni s novom strukturom vrednosti, učesnici širom regiona menjaju pristup. Fokus se pomera sa jednostavne geografske arbitraže ka kratkoročnoj optimizaciji kroz balansna tržišta i portfolijsko upravljanje uz računanje ugljenika. U tom okviru posebno dobijaju na značaju satne razlike cena (“satne razlike”) , ograničenja prenosa i varijabilnost obnovljivih izvora — jer upravo tu nastaju prilike koje mogu nadoknaditi rast regulatornih/ugljenikovih komponenti.

Dodatno, CBAM ubrzava potražnju za električnom energijom sa niskim ugljeničnim otiskom. Industrijski potrošači koji snose EU troškove ugljenika traže snabdevanje iz obnovljivih izvora — bilo kroz direktne ugovore o kupovini energije (PPA) ili garancije porekla. To stvara premium segment za „CBAM-kompatibilnu“ električnu energiju gde se emisije mogu dokazati i minimizirati.

Signal investitorima: obnovljivi kapaciteti kao uslov zadržavanja relevantnosti izvoza

Za Srbiju ova promena predstavlja signal za investiranje. Proizvodnja iz obnovljivih izvora — posebno kada je kombinovana sa skladištenjem ili fleksibilnim radom — postaje ne samo troškovno konkurentna opcija već i potreba radi održavanja „izvozne relevantnosti“ i podrške konkurentnosti industrije.

Sposobnost isporuke proverene niskougljenične električne energije dobija ključnu težinu na regionalnim tržištima. Nasuprot tome, proizvodnja iz uglja verovatno ostaje ekonomski održiva prvenstveno unutar domaćeg sistema ili na izvoznim pravcima van EU gde ne postoji ista cena uglenika.

Kao rezultat toga, CBAM predstavlja odlučujući preokret trgovine električnom energijom Jugoistočne Evrope. Za Srbiju prelaz pomera tržište od modela zasnovanog pretežno na količini ka onome definisanom kroz „cene prilagođene ugljeniku“, fleksibilnost portfolija i transparentnost emisija — sa dugoročnim implikacijama po trgovačko ponašanje i investicije.

Nastavak analize dostupa je putem CBAM.