SAD preoblikuju energetsku mapu Jugoistočne Evrope kroz LNG, naftu i nuklearne tehnologije

Jugoistočna Evropa ulazi u fazu strukturne promene koja više nije samo odgovor na slabljenje ruskog uticaja u gasnom snabdevanju. Prema izveštaju New Frontier Foundation, ono što je počelo kao hitna reakcija preraslo je u planirani transatlantski redizajn energetskih tokova, infrastrukture i dugoročnih ugovora — pri čemu Sjedinjene Američke Države nastoje da se pozicioniraju kao ključni stub nove energetske arhitekture.

Od perifernog tržišta do tranzitnog čvora

U toj slici region se više ne posmatra kao periferno tržište. Umesto toga, Jugoistočna Evropa dobija ulogu tranzitnog i balansnog energetskog čvora koji povezuje mediteranske ulazne tačke sa potražnjom u Centralnoj Evropi, uz sve veće oslanjanje na skladišne kapacitete u Ukrajini. Takva promena menja investicione prioritete, cenovne odnose i geopolitičke veze u tržištu koje je ranije bilo fragmentisano i ograničeno snabdevanjem.

Američka doktrina „energetske dominacije“ kao okvir

Osnovu transformacije čini američka doktrina „energetske dominacije“, formalizovana osnivanjem Nacionalnog saveta za energetsku dominaciju 2025. godine. Koncept se postavlja šire od domaće proizvodnje: energija se integriše u okvir koji uključuje trgovinu, bezbednost i spoljnu politiku. U tom kontekstu, jugoistočni deo Evrope identifikovan je kao prioritetna zona za primenu strategije kroz razvoj LNG kapaciteta, finansiranje infrastrukture i plasman nuklearnih tehnologija.

Prekretnica početkom 2026: obaveze EU prema američkom energentu

Ključna tačka nastupa početkom 2026. godine usvajanjem transatlantskog energetskog okvira kojim se Evropska unija obavezala da do 2028. godine kupi 750 milijardi dolara američkog LNG-a, nafte i nuklearnog goriva. To predstavlja gotovo osmostruko povećanje u odnosu na 90 milijardi dolara u 2024. godini.

Za tržište to znači dugoročnu tražnju koja istovremeno zahteva ubrzanu izgradnju infrastrukture širom Evrope. Za Jugoistočnu Evropu otvara se prostor za investicije, ali se istovremeno izoštravaju slabosti mreže, gasovoda i skladišta.

LNG rast je vidljiv, ali je uključenost regiona još mala

Promena se već odražava na brojkama: izvoz američkog LNG-a u Evropu porastao je sa 64,9 milijardi kubnih metara u 2024. godini na 106,6 milijardi kubnih metara u 2025. godini, pri čemu SAD pokrivaju više od tri četvrtine evropskog uvoza.

Ipak, Jugoistočna Evropa još ima relativno mali udio — svega 4,37 milijardi kubnih metara u 2025. godini — što ukazuje na značajan potencijal rasta priključenja na sistem.

Mediteran kao ulaz: Krk, Revithusa i Aleksandropolis

Ulazne tačke za ovaj model koncentrisane su na Mediteranu. Terminali na Krku (Hrvatska), kao i u Revithusi i Aleksandropolisu (Grčka) čine osnovu LNG infrastrukture sa ukupnim kapacitetom oko 18,6 milijardi kubnih metara. Ti kapaciteti sve više funkcionišu kao deo regionalnog koridorskog sistema koji gas transportuje ka severu — ka Mađarskoj, Slovačkoj i Ukrajini.

Dugoročni ugovori umesto kratkoročnih kupovina

Ugovorni obrasci takođe se pomeraju: sporazumi između američkih izvoznika i regionalnih kupaca ukazuju na trend ka višedecenijskim ugovorima. Takav pristup omogućava stabilnije prihode izvođačima i opravdava velike infrastrukturne investicije — posebno važno za region gde su ranija finansijska ograničenja usporavala realizaciju projekata.

Koridori umesto nacionalnih planova

Razvoj infrastrukture sve više prati logiku energetskih koridora umesto odvojenih nacionalnih planova. Vertikalni gasni koridor koji povezuje Grčku, Bugarsku i Rumuniju dopunjuje Jonsko-jadranski gasovod dužine 516 kilometara i kapaciteta 5 milijardi kubnih metara, koji povezuje Hrvatsku sa Albanijom preko Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Zajedno grade kontinuirani sever–jug sistem.

Poseban element tog sistema su ukrajinska podzemna skladišta gasa — najveća u Evropi — koja postaju ključna za balansiranje mreže. Povezivanje LNG tokova sa tim skladištima povećava fleksibilnost regiona i doprinosi stabilnosti cena.

Nafta ide istim smerom: Družba prestaje da bude oslonac

Pored gasa, menja se i struktura snabdevanja naftom. Izvoz američke sirove nafte u region dostigao je između 11,5 i 13 miliona tona tokom 2025. godine, pri čemu je Grčka glavna ulazna tačka. Rafinerije u Mađarskoj, Slovačkoj i Srbiji koje su ranije zavisile od ruskog naftovoda Družba sada se okreću uvozu preko mora.

Funkcionalno gašenje Družbe početkom 2026. dodatno ubrzava ovu tranziciju.

Neravnomerna spremnost tržišta stvara rizike

Iako napredak postoji, ostaju strukturne neravnoteže. Ukupna potrošnja gasa u regionu iznosi oko 30 milijardi kubnih metara godišnje, ali raspodela nije ravnomerna: zemlje poput Grčke, Rumunije i Srbije imaju razvijena tržišta dok druge — Crna Gora, Albanija i Kosovo — nemaju osnovnu infrastrukturu. Domaća proizvodnja je takođe ograničena; Rumunija prednjači sa 9,2 milijarde kubnih metara dok su ostale zemlje znatno niže.

Nuklearna komponenta dobija mesto uz LNG

Nuklearna energija se pojavljuje kao dodatni stub sistema kroz promociju malih modularnih reaktora (SMR). Rumunija prednjači projektom od 77 MW planiranim za 2033. godinu; slične opcije razmatraju i druge zemlje uključujući Srbiju.

Širi cilj: otpornost sistema umesto samodovoljnosti

Sve to uklapa se u širi okvir inicijativa poput Inicijative Tri mora koja promoviše povezivanje infrastrukture sever–jug. U konačnom smislu menja se koncept energetske suverenosti: fokus prelazi sa samodovoljnosti na otpornost sistema kroz diversifikaciju izvora, infrastrukture i dugoročne ugovore.

Ipak, transformacija ne eliminiše rizike: ograničenja infrastrukture, regulatorne razlike te neravnomeran razvoj tržišta ostaju izazovi. Ipak, obim investicija i politička podrška sugerišu da proces neće stati — a Jugoistočna Evropa dobija znatno centralnijiu poziciju nego ranije u novoj energetskoj mapi kontinenta.