Jugoistočna Evropa menja kurs: od ideje jedinstvenog tržišta ka podeli na tri cenovna regiona

Tržište električne energije u jugoistočnoj Evropi je tokom prethodne decenije gradilo narativ o konvergenciji: regulatorni podsticaji za spajanje tržišta (market coupling), širenje prekograničnih kapaciteta od strane operatora prenosnih sistema i novi proizvodi na berzama trebalo je da dovedu do jedinstvenijeg i efikasnijeg regionalnog prostora. Međutim, podaci iz 2026. ukazuju na drugačiji pravac — region se ne približava jednom tržištu, već sve jasnije dobija strukturu odvojenih, ali međusobno povezanih zona.

Od konvergencije do tri različite elektroenergetske ekonomije

Umesto da nacionalni sistemi vremenom postanu deo jednog zajedničkog tržišta, cene, investicioni tokovi i ekonomika proizvodnje postaju sve divergentniji. Electricity.Trade navodi da se jugoistočna Evropa pretvara u mrežu tržišta koja su povezana interkonekcijama, ali funkcionalno različita po načinu na koji proizvode, prenose i troše električnu energiju.

Diferencijacija se vidi već u kratkom vremenskom preseku. Tokom maja prosečne cene električne energije kretale su se od 81,16 €/MWh u Albaniji do 104,53 €/MWh u Mađarskoj — razlika veća od 23 €/MWh između tržišta koja su fizički povezana. U istom periodu Crna Gora je imala 83,92 €/MWh, Severna Makedonija 82,66 €/MWh, Grčka 85,81 €/MWh, Srbija 91,95 €/MWh, Bugarska 97,41 €/MWh, Hrvatska 101,52 €/MWh, Slovenija 101,15 €/MWh i Rumunija 103,64 €/MWh.

Prva zona: južne zemlje sa diskontnim cenama zasnovanim na obnovljivim izvorima

Prvu zonu čine Albanija, Crna Gora, Severna Makedonija i sve više Grčka — zemlje koje sve češće imaju proizvodnju iz obnovljivih izvora koja postaje posebno obilna u određenim delovima dana. U takvom režimu veleprodajne cene imaju tendenciju pada.

Albanija je izdvojena kao najizraženiji primer: tokom prvog kvartala 2026. proizvela je 3.647 GWh električne energije, pri čemu je oko 93% proizvodnje dolazilo iz hidroelektrana. Izvoz je porastao na 1.503 GWh — više nego duplo u odnosu na prethodnu godinu. Electricity.Trade ističe da tokom perioda obilnih padavina Albanija postaje jedan od najjeftinijih proizvođača obnovljive električne energije u Evropi.

Crna Gora se oslanja na sličnu hidrološku dinamiku; rastući uvoz obnovljive energije i pristup jadranskom trgovinskom koridoru vrše pritisak na snižavanje veleprodajnih cena. Severna Makedonija je i dalje više oslonjena na uvoz, ali sve češće uvozi električnu energiju iz obnovljivih izvora iz susednih sistema umesto iz termoelektrana.

Najznačajnija promena dešava se u Grčkoj: poslednjih pet godina zemlja je jedno od najbrže rastućih solarnih tržišta u Evropi. Pušteni su gigavati fotonaponskih kapaciteta koji tokom sunčanih dana često obaraju veleprodajne cene tokom velikog dela dana — efekat opisan kao “umanjivanje sopstvene vrednosti” solarne energije kada se proizvodnja poklapa po vremenu.

Zbog toga južna zona razvija paradoks: obnovljivi izvori rastu i energija postaje jeftinija za prodaju na veleprodajnom nivou, dok fleksibilnost postaje skuplja. Najveću vrednost dobijaju sistemi baterija, reverzibilne hidroelektrane i upravljanje potrošnjom.

Druga zona: centralni balansni čvorovi za volatilnost regiona

Drugu zonu čine Srbija, Bugarska i Rumunija — zemlje koje sve više funkcionišu kao balansni centar elektroenergetskog sistema jugoistočne Evrope. Electricity.Trade navodi da kombinacija proizvodnih profila i položaja omogućava apsorpciju varijabilnosti koju donose obnovljivi izvori.

Rumunija kombinuje značajnu hidro proizvodnju sa rastućim vetro- i solarnim kapacitetima te nuklearnom energijom iz Nuklearne elektrane Černavoda. Uz to postoji široka prekogranična razmena sa Mađarskom, Srbijom, Bugarskom i Moldavijom. Iako su cene pale u maju (103,64 €/MWh), Rumunija ostaje među skupljim tržištima među glavnim regionalnim učesnicima zbog svoje uloge u balansiranju tokova.

Bugarska ima sličnu funkciju: oslanja se na nuklearnu energiju iz Kozloduj-a i termoelektrane uz brzo rastuće kapacitete baterijskih sistema. Istovremeno se pozicionira kao ključni energetski koridor koji povezuje Grčku, Tursku, Rumuniju i Srbiju.

Srbija zauzima centralnu poziciju u balkanskoj mreži jer kroz njen sistem prolaze tokovi između Rumunije, Bugarske, Mađarske, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije. Ta geografska pozicija stvara komercijalnu vrednost: veliki industrijski potrošači poput HBIS-a i Linglong Tire-a obezbeđuju stabilnu potrošnju dok Srbija istovremeno profitira od rasta regionalne volatilnosti.

Treća zona: premijum region vezan za centralnu Evropu

Treću zonu čine Hrvatska, Slovenija i Mađarska — zemlje koje sve više prate kretanja centralnoevropskih tržišta umesto balkanske dinamike zasnovane pretežno na obnovljivim izvorima.

Mađarska je najjasniji primer te veze: iako je fizički povezana sa jugoistočnom Evropom (104,53 €/MWh u maju), mađarsko tržište prati cene gasa, emisije CO₂ i industrijsku potražnju centralne Evrope. Slovenija ima stabilizujući efekat zahvaljujući radu Nuklearne elektrane Krško te snažnoj povezanosti sa Austrijom i Italijom uz razvijenu tržišnu infrastrukturu. Hrvatska zauzima srednju poziciju — pod uticajem balkanske obnovljive proizvodnje raste uticaj lokalnih faktora dok istovremeno ostaje vezana za centralnoevropske strukture preko Slovenije i Mađarske.

Novi lanac vrednosti menja logiku ulaganja

Iz ove trodelne strukture formira se novi lanac vrednosti električne energije: obnovljiva energija se sve više proizvodi na jugu; balansne usluge jačaju u centralnoj zoni; a formiranje najviših cena i likvidnosti ostaje koncentrisano severnije.

To ima direktne posledice po investicione odluke. Electricity.Trade navodi da su investitori tradicionalno gledali prvenstveno godišnju proizvodnju jer je tržište nagrađivalo volumen — model koji postaje zastareo kako vrednost projekta zavisi od njegove pozicije unutar regionalne strukture.

Konkretno: solarni projekat u Albaniji ima drugačiju ekonomiku od solarnog projekta u Mađarskoj; baterijski sistem u Srbiji može generisati veću vrednost nego sličan sistem u Grčkoj jer učestvuje u balansiranju više povezanih tržišta; hidroelektrane u Crnoj Gori mogu ostvarivati veću vrednost kroz izvoz tokom večernjih sati nego kroz maksimalnu godišnju proizvodnju; a vetroturbine u Rumuniji mogu biti vrednije od solarnih kapaciteta zbog bolje usklađenosti sa periodima visokih cena.

Mreža kao strateška imovina

Pored samih izvora energije i tehnologije skladištenja/uravnoteženja sistema (baterije), ključan faktor postaje prenosna infrastruktura. Dok su ranije fokus bili prvenstveno proizvođački kapaciteti (production), naredna decenija će sve više naglašavati prenos vrednosti — odnosno sposobnost da se energija koja nastaje tamo gde je jeftina prenese do mesta gde postiže višu cenu.

Zato svaki dodatni megavat interkonekcionog kapaciteta između južne i centralne Evrope otvara novu arbitražnu priliku. U skladu s tim ubrzano se razvijaju mreže u Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj te interkonekcije širom Balkana uz sisteme digitalnog upravljanja mrežom.

Zaključak

Tržište električne energije jugoistočne Evrope više ne ide ka konvergenciji ka jednom zajedničkom prostoru cena. Umesto toga gradi specijalizaciju: južne zemlje jačaju kao izvoznici obnovljive energije; centralne zemlje preuzimaju funkciju balansnih čvorova; a severnije oblasti dobijaju karakter premijum potrošačkih centara gde se formiraju najviše cene i likvidnost ostaje gušća. Investitori koji pravovremeno prepoznaju ove nove ekonomske funkcije regiona mogli bi imati prednost da izvuku najveću vrednost iz jedne od najdinamičnijih energetskih transformacija u Evropi.